Izvor: Blic, 14.Okt.2009, 07:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oči u oči sa metanom
Neko viknu „srećno!" i lift poče bučno da propada kroz prohladno rudarsko okno brzinom od šest metara u sekundi. Posle svega nešto više od pola minuta zaustavio se na 225 metara ispod zemlje i odakle rudare do radnog mesta čeka još oko pola časa hoda vijugavim i vlažnim hodnicima kroz mračnu utrobu zemlje. Na radilištima najnižeg proizvodnog horizonta rudnika mrkog uglja „Soko", na oko 440 metara pod zemljom, gde jedino što se tiče konstantne temperature od oko 20 stepeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vlada večito proleće, periodično odjekuju eksplozije kojima se iz nedara planine otkida po 300 tona uglja dnevno. Zbog opasnosti od metana, radi se pod najvećim oprezom. Osam časova u smeni. A onda, opet nazad istim putem"
U jami ovog rudnika u selu Čitluk kod Sokobanje uvek ima metana, što ga čini jednim od najopasnijih rudnika za rad u Srbiji. Taj je gas podmuklih osobina - ne može se videti, okusiti, niti namirisati, ali postaje potencijalno vrlo zapaljiv i eksplozivan ako ga u jamskom vazduhu ima u zapremini od pet do 15 odsto. U mislima rudara još uvek je sveže sećanje na veliku tragediju od 16. januara 1998. godine. Ljubinko Jovanović već 32 godine radi kao jamski bravar i jedan je od onih koji su preživeli ovu katastrofu.
- Radio sam na otkopu kada je došlo do eksplozije od koje je poginulo 29 rudara mojoj u smeni. Bio sam u nesvesti. Posle sam doživeo šlog, ali sam se posle godinu i po dana oporavio i vratio na posao - u jamu. Ne plašim se da radim u rudniku. Mi smo svi ovde „pregoreli" na strah. Navikne se čovek na sve, kaže Jovanović. Paliocu mina Zoranu Vučkoviću do penzije je ostalo još pet godina i ne razmišlja da menja posao, uprkos konstantnoj opasnosti kojoj je izložen. On 16. januar slavi kao drugi rođendan jer toga dana pre 11 godina nije došao na posao i tako pukom srećom izbegao sigurnu smrt.
- Posao palioca mina je uz posao električara je najopasniji u rudniku jer smo na prvoj liniji „fronta". Postavljamo eksploziv u ugljeni sloj i nakon toga ga aktiviramo. O strahu ne razmišljamo uopšte. Posle 20 godina rada u rudniku nema straha. Preduzimamo sve mere bezbednosti, proveravamo koncentraciju metana preko ručnih merača, i radimo pažljivo, kaže Vučković koji je postao rudar nakon zatvaranja fabrike „Leda" iz Knjaževca.
Direktor rudnika „Soko" Ilija Knežević kaže da u jami uvek ima metana, ali da nije uvek u opasnim koncentracijama.
- Ovo je rudnik sa izrazitom pojavom metana. Zato se jamski hodnici neprekidno nadziru Sistemom za praćenje gasno ventilacionih parametara koji isključuje sve uređaje ukoliko koncentracije pređu dozvoljene granice. Jamski hodnici se provetravaju prirodno ili prinudno ventilatorima, a dodatna mera bezbednosti jeste to što je sva električna oprema posebno upakovana tako da ne može uzrokovati paljenje metana ako dođe u kontakt sa njim - objašnjava Knežević. On objašnjava da se eksploatisanje uglja još uvek obavlja na tehnološki zastareo način: rudari sistemom tunela dolaze unutar ugljenog sloja koji je definisan geološkim istraživanjima, onda se vrši bušenje i miniranje posle čega ugalj pada na grabuljasti transporter i izvlači se do sistema pokretnih traka. Odatle se tovari u vagone i liftom izvlači na površinu.
U rudniku u kojem radi 580 zaposlenih, od kojih su 356 jamski rudari, cele godine je kao u košnici.
- Četiri brigade rudara rade naizmenično u tri smene: od 7 do 15 časova, od 15 do 23 i od 23 do 7 časova. Svaka brigada radi šest dana u nedelji, po dva dana u prvoj, drugoj i trećoj smeni, nakon čega imaju dva dana odmora. Ne radi se samo 10 dana godišnje tokom državnih praznika što je izuzetno naporno za sve zaposlene - kaže Knežević. Kada se sve uzme u obzir, plate jamskih rudara nisu velike i kreću se od 35.000 do 50.000 dinara sa svim mogućim dodacima. Glavni inženjer za projektovanje Slobodan Kokerić kaže da metan nije jedina opasnost.
- Potencijalnu opasnost predstavlja i zarušavanje jamskih prostorija do kojeg može doći iznenada. Kada se bušenjem dođe do kolektora gasa u peščaru, dešavalo se i da se cela prostorija napuni peskom. Može doći i do prodora vode u jamske tunele, ali se to retko dešava - objašnjava Kokerić.
Jedan po jedan, vagoni krcati ugljem liftom stižu na svetlost dana. Oglašava se zvono, na tabli se pali lampa „transport ljudi". Posle osam sati rada u mraku, načađavljeni kao odžačari, u grupama od po šest stižu rudari. Izlaze na sunce, pale cigarete. Poneki osmeh, pozdrav „srećno" i sutra ponovo u jamu!
