Izvor: Blic, 16.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očaj u Rezervatu
Očaj u Rezervatu
U selu Plemetina kod Obilića - meštani ga zovu Rezervat - zaostalo je devet srpskih porodica. Kažu da nemaju pravo na život, da su izgubljen slučaj i za ljude i za Boga 'iako se na njega nisu gađali kamenjem, niti su crkve i džamije rušili'. Bog im je udelio da u kampu, koji zaista liči na rezervat ograđen dvoredom bodljikavom žicom, smećem i fekalijama, u bedi i sirotinji odgajaju sedamnaestoro dece sa strahom da će zamrknuti a da neće osvanuti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << U Rezervatu odvojeni sokacima punim fekalija živi 200 brojnih aškalijskih i romskih porodica. Oni su sa Srbima manjina, ali su 'Srbi manjina u manjini'.
- U ovakvim uslovima se ne drže ni retke zveri po rezervatima. Na ivici smo ludila. Preko praga ne smemo, ne više samo iz straha od Albanaca već i od straha od svakojakih vrsta bolesti koje vladaju u Rezervatu. Nas je ovde zaostalo devet porodica. Niko od nas tri godine nije izašao u svet. Do pre nekoliko meseci imali smo na ulazu u rezervat kapiju od bodljikave žice. Norveški vojnici su je zaključavali uveče u osam, otvarali ujutru u osam - priča Saša Stojanović, uz upozorenje: 'Ne možeš reći da je ovo naselje ili kamp ovo je, nisi slep, rezervat!'
Njegova deca uz ostalih šestoro svako jutro u pratnji roditelja moraju do škole u Plemetinu prvo proći po fekalijama zatrpanim stazama koje odvajaju straćare od susednih aškalijskih, a onda deonicom magistralnog puta do škole, kojim se slobodno kreću albanski đaci. 'Ja sam u rezervat doš’o ‘92. godine iz Prilužja. Potičem iz siromašne porodice. Otac je jedini radio, a nas šestorica braće. Meni i bratu opština je dala po dve prostorije. Oženili smo se i ostali. Otišao bih bilo kuda ali nemam sa čim ni gde. Ne mogu ni ovde, poludeću', priča Saša.Njegov brat Siniša, otac najmlađe Srpkinje, stare 14 meseci, Nataše, ističe da u Rezervatu žive isključivo mladi bračni parovi.
- Nemamo kome ni da se požalimo niti ko da čuje za našu nesreću. Prvi ste koji ovim blatnjavim sokakom kuca na naša vrata. Za nas saznaju samo pred izbore kad zatrebaju glasovi. Bili su neki iz biračkog odbora. Ima nas u spiskovima - uz opor smeh kroz zube priča Siniša, i nastavlja: - Posetio nas je pre neki dan ombudsman Kosova Marek Novicki. Nije mogao da veruje svojim očima. Zgražavao se ali on nema snage da nam pomogne. Jedino je obećao da će pogurati gradnju kakvog-takvog stambenog objekta kako bi nas iz rezervata iščupali i spasli našu nejač. Drži moju ćerku na krilu pa mu suze pođoše. Tada smo mu poverovali, međutim, samo što je otišao dođoše predstavnici albanske opštine i zapretiše nam jer smo ga primili bez njihovog znanja. Mi ne tražimo mnogo. Živimo samo za to da glave dece spasemo iz rezervata, da bilo ko od humanitaraca iz Srbije dođe da nas vidi...
Odgovoran u koordinacionom centru za Obilić Mirče Jakovljević priznaje da je nemoćan da bilo šta uradi za ljude iz Rezervata:
- Obavestio sam Beograd. Umesto pomoći nastavlja se agonija a ovdašnje ljude izdaje strpljenje... N. Zejak
