Izvor: Blic, 18.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obeležen još u stomaku
Obeležen još u stomaku
Pripovedanje novosadskog Hercegovca Radisava Nikolića o ljudima i događajima iz zemalja kojih više nema, a čija je jedina zajednička odrednica bilo ime Jugoslavija, možda najbolje govori o svim tragedijama i svim seobama i deobama jednog naroda, kome su zdušno pripomogle i komšije gotovo istorodnog jezika, ali druge konfesije. Povod za priču je poklon koji je čika Radisav negde oko Srpske nove godine dobio od svog, sada već pokojnog, prijatelja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Dušana Stanjevića, urednika lista 'Ravnogorac' u Čikagu i jednog od najodanijih vernika komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini za vreme Drugog svetskog rata Dragoljuba-Draže Mihailovića. Na adresu Nikolića, u novosadskom naselju Telep polovinom januara stiglo je 12 paketa punih knjiga. Dok nam pokazuje fotografiju iz jedne od njih, veoma emotivno kaže:- Ovo je moj otac Staniša koji je, kao četnik, ubijen ispred naše crkve 14. januara 1945. godine. Na slici, on ima dugačku bradu. Međutim, istina je da moj pokojni otac, o čemu mogu da posvedoče i žestoki komunisti iz tih vremena, nikada nije nosio bradu. Ne znam šta je kome trebalo da mu docrtava bradu na slikama, tim pre da on nikada nije krio svoje opredeljenje - priča za ' Blic' čika Radisav, koji je imao samo dve i po godine kada je ostao bez jednog roditelja. Uz ovu fotografiju, navire mu i sećanje na brata Obrena, koji je, prema priči Radisava, ali i dokumentacije iz Čikaga, ubijen od strane 'onih koji su ljubili zvezdu petokraku'.
Pitanje ,da li se vredi podsećati zlih vremena, ostaje da lebdi u vazduhu. Ali...
- Od beba i od staraca koji su imali više od 80 godina bila je napunjena Korićka jama. Ovo nisu učinili naši, već hrvatske i muslimanske ustaše - vraća sećanje na zla vremena gospodin Nikolić. Iz njegove priče i iz dokumentacije ponovo podatak od koga se ledi krv u žilama. Jama je progutala i 289 članova familije Svorcan.
Uz listanje knjiga, Radisav pokazuje i jedan veoma neobičan beleg na grudima. Dok je gorela njihova rodna kuća u hercegovačkom selu Galešini, kod Gackog, njegova majka Draginja je, bežeći od zlikovaca, pokušala da zaštiti svoje još nerođeno čeljade. U poodmaklom stadijumu trudnoće, majka je prilikom bekstva u trenutku kada je izgledalo da će biti ubijena, mahinalno položila ruke na stomak.- Preživeli smo, ali je Božje delo ostalo kao trajni znak našeg zlopaćenja. Vidite da se nalazi na onoj strani gde je srce, odnosno, život - kaže Nikolić i nastavlja svoju priču:
- Pored ovog, moj trajni beleg u životu bio je i da sam 'dete četnika'. Ponosim se time što sam Srbin i što je moj otac veoma čvrsto bio za Boga, kralja i srpstvo, što je platio i glavom. Ovo pričam da se u našem narodu zlo nikada više ne ponovi.
Čika Radisav je svoje nemirenje s Titovim komunizmom i antisrpstvom pokazivao na neobičan način. Za vreme jednog od čuvenih Brozovih demonstracija njegove 'streljačke veštine', na lovištu u Platičevu, preskočio je ogradu lovišta i 'priveo' divljeg vepra, koga je, naravno, Tito 'uspešno ubio'. Svoje kazivanje ilustruje fotografijom.
Prema njegovoj priči, ni posle pada Titovog komunizma nije bilo mnogo bolje za 'decu četnika'. Sredinom devedesetih, jedan od njegovih sinova nije primljen na Policijsku akademiju u Beogradu, jer je dobio karakteristiku da je nepodoban, jer potiče iz 'četničke familije'. Čika Radisav već pet godina ne može da dođe do svoje zemlje od nekoliko hektara u Vajskoj, kod Bača. Zakoni o denacionalizaciji i rehabilitaciji politički progonjenih ljudi još uvek nisu doneti. Dok se to ne dogodi, Radisav čeka sudsku pravdu kada je u pitanju povraćaj očevine i moli da bude spomenuto ime velikoposednika iz Vajske Ante Iličića, koji obrađuje oko dve hiljade jutara zemlje. Zemlja koju potražuje, kako veli Nikolić, samo je kap u moru njegovog poseda. S. Kostić
