Izvor: Blic, 15.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi početak u starim kućama
Novi početak u starim kućama
Vlado Mirić jedan je od više stotina hiljada Srba iz Hrvatske koji su po njih kobne 1995. godine, spasavajući živu glavu, ostavili rodni kraj i izbegli u Srbiju. Sudbina ga je dovela u selo Nikince, nedaleko od Rume gde je za proteklih osam godina petočlana porodica Mirić živeći podstanarskim životom promenila ni više ni manje nego šest kuća i naplaćala se kirija. Kada su shvatili da to ničemu ne vodi, rešili su da pokušaju da dođu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << do sopstvenog krova nad glavom.
- Iskrsla je mogućnost da kupimo ovu kuću. Stara je više od 70 godina. Kad smo je kupili, bila je sva u ruševinama, dole zemlja, pod pojeli pacovi i miševi. Izbacio sam iz nje 13 traktorskih prikolica šuta i smeća - priča pedesetogodišnji Vlado koga su, kako reče njegova supruga Jovanka, brige i težak život učinile mnogo starijim nego što jeste.
Vredne ruke ovog Kninjanina uradile su što su mogle, ali zafalilo je materijala da bi se kuća dovela u iole pristojno stanje. Vlado je čuo da preko UNHCR-a od Humanitarnog biroa Evropske unije može da se dobije pomoć u građevinskom materijalu za dovršetak kuće. Zatražio je pomoć i dobio ju je.
Kuća, međutim, još nije gotova, pa Mirići i dalje žive kao podstanari dve ulice dalje i nadaju se da će od jeseni podstanarski život zameniti životom u sopstvenom domu. Njegova supruga Jovanka dodaje da su na odluku da ostanu ovde presudno uticala deca koja nikako ne žele da se vrate u Hrvatsku.
- Navikli su se na život ovde i stekli društvo, pa im se tamo ne vraća - kaže ona.
Na povratak kući ne pomišlja ni tročlana porodica Turajlić koja u Hrtkovcima, blizu Rume, takođe uz pomoć EKO-a dovršava kupljenu trošnu kuću. Samo što su njihovi razlozi za nevraćanje mnogo drugačiji. Šezdesetdvogodišnja Dragica Turajlić priča da su joj sina Nikolu koji nije ni bio vojno angažovan, već je radio kao portir u 'Gavriloviću' iz Petrinje, Hrvati zarobili i tukli do te mere da su mu slomili devet rebara.
- On je i inače bolestan i te batine koje je dobio ostavile su dubok trag u njegovoj duši, tako da je mnogo puta rekao da je bolje skočiti i u Savu nego se vratiti u Petrinju - kroz suze priča Dragica.
- Došli smo ovde '95, u vreme 'Oluje'. U početku smo živeli sa ćerkom i zetom koji su izbegli iz Koprivnice. Nas troje, njih petoro, kuća puna bede, pa smo rešili da kupimo neku kuću. Ovde ima puno starih kuća i kupili smo jednu bednu koja je bila toliko trošna da nismo smeli ni boraviti u njoj. Sin je čuo za ovaj program pomoći dogradnje započetih kuća, pa smo dobili nešto materijala i adaptirali kuću. Ali šta vredi i kuća kad nikakvog pokućstva nismo imali. Nemaš ni kreveta, ni kašike, ni tanjira. Onda ti neko da ovo, neko ono i nekako smo se skrpili, ali verujte teško je bilo i uzeti od drugih, nama koji smo nekada imali sve. Ali šta ćemo, morali smo - priča domaćin Milan Turajlić.
Propali krov je adaptiran. Turajlići su se konačno uselili u svoju kuću, namestili je čime su stigli, ali ova porodica čija su mesečna primanja 4.200 dinara, kolika je Nikolina plata na mestu portira u pilani, za bolje nije imala sredstava.
- A kako nam je, znamo samo mi. Kuća je puna vlage, zidovi ispucali spolja i iznutra. Po ceo dan gori svetlo, ali opet je mračno jer nam je struja slaba. Toliko slaba da ponekad ni televizor ne možemo da gledamo. Kupatilo nemamo i ja u mojim godinama moram veš da perem napolju - kaže Dragica.
I porodica Dušana Bogunovića iz okoline Benkovca u Hrtkovce je došla 1995. godine. Smestili su se u kuću svojih prijatelja koji žive u Holandiji. Jedno vreme u kući ih je živelo čak desetoro, kasnije šestoro, a posle smrti Dušanovog oca ovde žive Dušan, njegova žena i dvoje dece i Dušanova majka.
- Ova kuća koju smo u međuvremenu kupili bila je skoro srušena. Stara je 83 godine, jedan zid joj je bio skoro pao, krov je morao da se zameni. Uz pomoć prijatelja i donacije EKO-a nešto smo skrpili, ali ostalo je još dosta da se uradi da bismo mogli normalno da živimo - priča Dušan.
Dušan je imao sreće da dobije i bravarski alat, ali kako kaže, prvo će morati da završi radove na svojoj kući, pa tek onda da sa tim alatom zarađuje. On doduše već radi kod jednog privatnika, ali treba izdržavati brojnu porodicu, a to zahteva i dodatni rad i dodatnu zaradu. Dušanu to neće biti teško jer je navikao da radi. Radionicu je imao i u okolini Benkovca odakle je došao. Međutim, te radionice više nema, jer je kao i vrata, prozori i krov tek završene kuće pred rat odneta. R. Marković Za dogradnju milion evra
Kevin Menion, šef beogradske kancelarije Humanitarnog biroa Evropske unije koji je zajedno sa predstavnicima Visokog komesarijata UN za izbeglice i novinarima ovih dana posetio izbeglice u okolini Rume, rekao je da je što se EKO-a tiče, program pomoći u građevinskom materijalu za započete izbegličke kuće završen.
- Na ovaj način pomogli smo 1.200 izbegličkih porodica. Svesni smo da ovo nisu nove kuće niti vile, ali mi para za to nemamo - rekao je Menion.
Program delimične samogradnje finansiran od strane EKO-a u prošloj i ovoj godini sa milion evra, u stvari je jedan od projekata pomoći UNHCR-a izbeglicama koje su se odlučile na lokalnu integraciju u Srbiji.
