Izvor: Blic, 02.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nit’ smo u vodi, nit’ smo na brodu
Nit’ smo u vodi, nit’ smo na brodu
Na putokaznim tablama pored kosovskometohijskih puteva danas nigde nema oznaka za srpska mesta. Albanci su uklonili dvojezične natpise koji su postojali do dolaska Kfora, a sada su postavili nove, one na albanskom jeziku. Tako i nema nigde putokaza za Veliku Hoču pored puta Priština - Kosovo Polje - Mališevo - Orahovac.
Velika Hoča u opštini Orahovac je najpoznatije mesto u južnoj srpskoj pokrajini jer je na prostoru prečnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kilometar i po smešteno čak 13 crkava, od kojih je crkva Svetog Nikole iz XII veka najpoznatija i najstarija među njima. Toliko kulturno nasleđe na jednom malom prostoru retko se gde može naći. Odlučna želja za opstankom i vezanost za svetinje su glavni razlog što više od sedam stotina Srba iz Velike Hoče nije napustilo plodnu metohijsku zemlju i pored brojnih ubistava, ranjavanja i nasrtaja.
- U Velikoj Hoči nije tako belo, ali nije ni baš tako crno kao u drugim manjim srpskim enklavama. Preživljavamo i izdržavamo nekako u ovom okruženju Albanaca. Gledano ukupno, nit’ smo u vodi, nit’ smo na brodu. U blizu dvesta domaćinstava u Hoči živi nešto više od 700 stanovnika, dok je 70 domaćinstava napušteno. Mnogi su otišli bez razloga. Najvažnije da su kuće u Hoči očuvane i da se ljudi mogu odmah vratiti. U samoj Hoči je bezbedno, istina uz ograničen prostor kretanja - kaže predstavnik sela Jovan Đuričić.
Na ulazu u Hoču iz pravca Orahovca i Prizrena kao i sa severa, preko Mališeva, nekoliko punktova nemačkog Kfora koji disciplinovano i odgovorno pregledaju i kontrolišu svaki prolazak vozila pored Hoče.
- Iz sela možemo samo uz pratnju Kfora. Sa odlaskom holandskog Kfora krajem aprila prošle godine i dolaskom Nemaca ovde je povećana bezbednost. Na ovom ograničenom prostoru ljudi obrađuju njive i vinograde, one na periferiji, uz pratnju Kfora, ali sve što je izvan sela, preko ovih strana, dve i po godine niko nije kročio u vinograde, njive i livade - žali se Đuričić.
U Hoči radi osnovna škola sa 96 učenika, ambulanta u kojoj je stalno jedan lekar, a radi i Dom kulture. Tu je i pet prodavnica u kojima ima sve vrste robe. U centru naselja nekoliko Hočana je iznelo rakiju u flašama, kao i vino na prodaju. Ljuta lozovača košta 20 maraka, a vino od dve do tri marke. Prodavci kažu da su im najčešće kupci nemački vojnici, ali i oni drugi koji posećuju Hoču zbog crkava, ali i same rakije.
- Zapucam kombijem pravo u Rašku ili Kraljevo gde nabavljam robu. Idem sam bez pratnje. Rizik je to, ali mora da se radi - kaže prodavac Nenad Nakalamić koji ima prodavnicu u centru Hoče.
U centru Hoče dva puta nedeljno stiže iz Albanije jezerska i rečna riba, uglavnom smuđ. Zatičemo Albanca koji je doneo ribu u metalnim posudama u kolima, i koji zna tek po neku srpsku reč. Meštani kažu da nema nikakvog problema za njega. Na punktovima ga pušta Kfor, bez zadržavanja, a sitna riba se prodaje po dve i po marke, dok krupnija riba ima cenu sedam maraka po kilogramu. Ribar iz susedne Albanije se zadržava pola sata u Hoči, a onda odlazi sa praznim kolima.
- Teško je dosta u polunapuštenom selu. Narod se u početku umutio, pa nije znao da l’ da ide, da l’ da ne ide iz sela. Ipak, selo je očuvano i sada smo još uvek jaki. Samo kad bi se vratili oni koji su otišli, a, bogami, bolje im je ođe nego tamo po Srbiji gde su beskućnici - konstatuje Branislav Čukarić (78).
Stajko Mavrić je sa šestočlanom porodicom u selu.
- Sina su mi kidnapovali pre dve godine i još ništa ne znam o njemu. Žena je skrenula zbog toga, ali odavde nećemo - poručuje Stajko. On se žali da primaju samo 90 maraka mesečno 'od ovih iz Kfora'.
U dosta zbijenom selu, za koje Nemci kažu, kako prepričavaju meštani, da ga je na tako dobrom mestu Bog spustio, ima dosta dece, a od dolaska Kfora bilo je nekoliko svadbi, kao i desetak novorođenčadi. Meštani se najviše žale da im je skresana humanitarna pomoć, ali i da se ona koja stiže ne deli pravilno.
- Živim sa ocem bez ikakvih primanja. Dinar nisam video tri godine, a dobijamo mesečno 20 kila brašna, litar ulja i kilogram šećera i ništa više - žali se Velimir Petković.
- Kad smo radili, imali smo sve, sada ne obrađujemo imanja, pa nemamo ništa i živimo kao oskudnici - kazuje Slobodanka Danić. Njena komšinica Todorka Manitašević (64) kaže da su joj Albanci ubili jednog sina i isekli na delove njegovo telo i da sada živi sa drugim sinom. 'Doživela sam tak’u nesreću, a sada, niko se ne seća da nam nešto novčano pomogne.'
Jefto Micić, koji u Hoči živi sa petočlanom porodicom, objašnjava da je narod ovde na ivici strpljenja, da je i na ivici živaca i nezadovoljstva.
- Živimo u izolaciji jer smo gurnuti na sporedni kolosek javnog života. Ne čujemo nijednu srpsku radio-stanicu ni TV, a novine neko donese kad konvoj sredom krene za sever Kosova - priča on.
Iako je u Hoči 13 crkava, u selu je samo sveštenik, otac Milenko koji kaže da Srbi posećuju svetinje i iz drugih delova Kosova i u ovako teškim uslovima uz pratnju Kfora i da je među posetiocima dosta stranaca koji su na Kosovu.
Hrabri učenici
Iz Velike Hoče svakog dana u Orahovac putuje 35 učenika u gimnaziju. Sa njima su u autobusu direktor, dva profesora i tri pomoćna radnika. Direktor Osnovne škole u Velikoj Hoči Vidosav Čukarić kaže da su ove školske godine dva učenika pobegla od roditelja u Srbiji da bi došli u školu u Velikoj Hoči.
- I pored toga što živimo kao u otvorenom logoru bez rešetaka, ipak, deci je najbolje ovde među svojim vršnjacima. Nadamo se da će se i drugi Hočani brzo vratiti - optimista je Čukarić.
Z. V. Vlaškalić
