Izvor: Blic, 14.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Nisu divlja deca, nego sirotinja'
'Nisu divlja deca, nego sirotinja'
Domaćinstvo Borivoja Karabaševića udaljeno je više od deset kilometara od sela Gorjane. Stiže se uskim šumskim putem na kome se ne mogu mimoići dva vozila. Na jednoj uzbrdici u blatu zaglavljuje se i 'lada niva', pa prema Karabaševićima krećemo drugim, sporednim, ali daljim putem. Uzan šumski put vodi kroz bukovu šumu, a onda kroz livade. Kod traktoriste, kog srećemo usput, raspitujemo se za Karabaševiće.
- To vam je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u zaseoku Garvan, pet kilometara odavde - kaže promrzli traktorista.
Ispred nečega nalik na kuću dočekuju nas dva nervozna kučeta i dve dlakave svinje, podsećaju na divlje. Putem, koji to i nije, jer je sav obrastao u travu, ulazimo u neograđeno dvorište. Deca kao da su već čula za naš dolazak. Dočekuju nas zajedno s majkom Slobodankom koja u naručju drži dvogodišnju Minelu. Okupljaju se oko automobila. Jedino nema šestogodišnje Jelene. Otišla je u školu u Vlaole. Svaki dan putuje. Do tamo joj treba jedan sat.
- U prvo vreme smo je vodili, a sada ide sa ostalom decom iz Gorjana - potencira Slobodanka, srećna što će joj bar jedno dete krenuti u pravu školu kad završi pripremni razred u selu Vlaole.
Iz vozila istovarujemo pakete pomoći koje je pripremilo Kolo srpskih sestara iz Bora. Obuća, odeća, igračke, hrana, slatkiši, sredstva za higijenu, školski pribor i mali novčani prilog. Povrh svega je puno ljubavi za ovu nekada zaboravljenu decu. Najstarija, sedamnaestogodišnja Tanja, koja kaže da ima sedam godina i koja veoma teško govori, već je prigrabila lutku. Osmogodišnji Darko, koji još ne ne ume da govori (on je i dalje najagresivniji, na kući je polupao sve prozore, izazvao mali požar), uzeo je helikopter. Četvorogodišnji Ivan ratuje s vozilom punim bombona, a dvogodišnja Minela kao da ne zna šta bi od svega.
- Velika je muka i beda bila do sada. Ja sam završila specijalnu srednju tekstilnu školu u Zaječaru. Imam 32 godine. Nisu ovo divlja deca, nego teška sirotinja. Imamo mi nešto stoke i zemlje, ali nema čime da je obrađujemo, a ja sama ne mogu. Muž radi, a ja moram da brinem o deci. Ni trenutka ne smem same da ih ostavim. Najgore je s Darkom, pre neki dan je hteo da napravi požar. Stavio je u krevet rešo i zapalio posteljinu. Pored svinja, imamo i dve krave, ali jedna nam se zapetljala u veze i udavila. Zemlju ne obrađujemo, iako imamo oko petnaest hektara. To je sve krš i kamen i retko šta uspeva - kaže Slobodanka.
U porodici jedino radi Borivoje. Zaposlen je na železnici kao pružni radnik. Zaradi oko 6.000 dinara mesečno.
- Najveći deo novca do sada odlazio je na lekove. Tanja i Darko preležali su fras. I sada ih povremeno uhvati. Oboleva mi i supruga Slobodanka. U Vlaolama sam hranu do sada uzimao na veresiju. Kad stigne plata, ja namirim dugove. Deca nisu bila gladna ali ja jesam i to bezbroj puta. Imao sam do sada dug od 9.000 dinara koji sam napravio za hranu, a zahvaljujući pomoći već sam izmirio dugove. Ostalo je još 3.000. I to ću namiriti kada stigne plata. Zahvaljujući ovoj pomoći, sada se lakše živi. Evo vidite, na meni je i lepa jakna. Stigla je i odeća za ženu i decu. Sada u našoj porodici ima mnogo više ljubavi za našu decu i čuje se smeh. Darko, koji je doskora bežao čim čuje zvuk motora, sada trči u susret svakom vozilu, koje se doduše našim putem retko kreće, i viče: 'Igračke, igračke!' Veseli smo i mi jer vidimo da nismo zaboravljeni, a i nećemo više dece rađati. Dosta nam je petoro. Ja sam želeo samo jednog zdravog naslednika. Sada imam Ivana - kaže Borivoje Karabašević, otac ove sedmočlane porodice.
Čim se saznalo za siromašne Karabaševiće, počela je da stiže pomoć. Na porazbijenim prozorima sada je staklo. Nema više zakovanih dasaka. U kuhinji i dalje crni metalni šporet s jednim stolom i bez stolica, ali u drugoj sobi već se razbaškario 'smederevac', dar jedne porodice iz Beograda. Sa železnice su stigli kreveti i ćebad. Nedostaju još jastuci. Tu je i frižider i televizor, takođe dar dobrih ljudi. Jedino još nedostaje radio-prijemnik. Tekst i foto: S. Mirković Mališani jeli malter
Na problem porodice Karabašević pažnju javnosti je skrenuo mobilni tim nevladine humanitarne organizacije 'Amiti'. Familija je živela u krajnje nehumanim uslovima. Prozori su bili porazbijani, nije bilo kreveta, pokrivača, a mališani su skidali i jeli malter sa zidova. U okruženju su ih nazivali 'divlja deca'.
