Izvor: Blic, 13.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam prostitutka, ja sam medicinska sestra
Nisam prostitutka, ja sam medicinska sestra
Prostitucija je postala najprofitabilnije zanimanje na Kosovu i Metohiji. Tamo gde ima vojnika cveta najstariji zanat, a po Kosovu - na svakom ćošku - baza. Otuda u svim, bilo to gradskim ili seoskim sredinama, u velelepnim zdanjima - motelima, u vlasništvu Albanaca, sazidanim u blizini vojnih baza -ili trošnim kućama sa dva vojnička kreveta, u posedu Srba, dame iz Ukrajine, Rumunije, Moldavije... ubiraju tokom jednog dana 'mesečnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << platu ruskog inženjera'.
U selu Vrelo, na tridesetak metara od ulazne kapije Aerodroma 'Slatina', koji kontrolišu ruski vojnici, jedna od tri preostale srpske kuće. Vlasnik - Milan Delibašić. U poodmaklim godinama, večiti neženja, ustupio je dve sobe za stanovanje i jednu za rad trima devojkama: jednoj Ukrajinki, Moldavki i Rumunki.- Ja sam Ana Novotna iz Odese, Ukrajina. Ovde sam stigla preko Budimpešte i Beograda. Nisam imala pasoš. U Beogradu sam provela tri noći na autobuskoj stanici, gladna. Spala sam na klupi, to treće veče, i tad mi prilazi jedan lep čovek, pita: 'Je l’ tražiš pos’o?' Ponudio mi pomoć, stavio me u kola, i onda smo dugo putovali. Ne znam kuda, uspavala sam se. Pred zoru smo stigli ovde kod Milana. Ja sam medicinska sestra, nisam prostitutka. Došla sam da radim u nekoj od bolnica u Jugoslaviji. Ali, nisam imala izbora. Kući, u Odesi, imam dvoje dece, a suprug mi je oficir. Plata mala... Dolazim ovde drugi put. Kući sam bila pre tri meseca. Odnela sam pare mom Valeriju. Znaješ, već smo kupili kuću. On ne zna da ja radim kod Milana... Nego, da skratimo priču - već pomalo nervozno priča Ana u jednoj od trošnih soba Milanove kuće, i onda kao iz topa, profesionalno i ogoljeno, iznosi cifre:
- Pola sata pedeset, a sat sto dolara. Ili imaš para ili odi, treće nema! Ja ovde nisam na odmoru - kaže Ana i pokazuje lekarsko uverenje po koje svakog drugog dana odlazi u Kosovo Polje.
Njena koleginica, Anđela iz Moldavije, prevalila je četrdesetu; u ruci drži uverenje da ne boluje ni od kakve zarazne polne bolesti i priča:
- Ja sam u najboljim godinama, imam četrdeset dve. Mlađi vojnici traže mene, a oni stariji ‘oće Anu ili Sofi (koleginica iz Rumunije, op. aut.). Dnevno zaradim do pe’sto dolara, više ne mogu. To zato što mladi Rusi nemaju mnogo para, a ti oficiri traže mlađe. Ana najviše radi. Ima samo 24 godine, a Sofi 27. Znaš da su one postigle rekord pre mesec dana? Onda kad su Rusi imali na 'Slatini' vežbu, po osamsto dolara za jedan dan! Tad su one radile samo sa oficirima, a moji klijenti su mladi. Mladi vojnici. Oni nisu smeli da dolaze, pa sam ja profulala - skrušena je Anđela.
Milanovim podstanarkama ne smeta to što u kući nema bojlera i kupatila. Tu su bunar i šporet na drva. Voda se brzo zagreje. Uostalom, na šporetu je stalno lonac sa tridesetak litara tople vode, a u podrumu improvizovana kabina za kupanje.
- Šta im fali? Ja sam im dao posao. Plaćaju mi svega sto dolara dnevno, a gledaj koje uslove imam! - skoro ljutito kaže Milan dok na krilu drži 'mezimicu Anu' i rukom pokazuje kapiju ruskog Kfora. - Mora da ćuti još neki dan. Ide kući na tri nedelje, pa je digla glavu, ali ponovo će ona kod Milana, 'koga policija ne dira'.
Znaju, kaže on, da ovako nemaju problema.- Ako moje radnice odu, oni moraju da me obezbeđuju. Ovako smo mirni i oni i ja. Još im se, kažu, sviđa da dođu kod mene, da sednu u dvorište, popiju čašicu-dve domaće šljive a onda dosta njih izvadi pedeset, pa bogami i svih sto pedeset dolara. Al’ zakinuli me pre neki dan! Ostao jedan Rus, mnogo pijan, sat i po, a platio samo pedeset. Al’ doći će on, čim se Ana vrati. Za nju bi dao celo bogatstvo, posebno kad popije moju šljivu, znam ga - uveren je Milan.
U susednoj kafani vlasnik Albanac zaposlio je šest Ruskinja. One imaju bolje uslove. Imaju prevoz i rade na terenu najviše sa gostima Motela 'Avijano' (kod Aerodroma 'Slatina', na putu Priština-Peć), poznatom po tome što se u njemu okuplja elita kosovskih biznismena, kojima su potrebne pratilje iz Milanovog komšiluka. Neđeljko Zejak
