Izvor: Blic, 31.Maj.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije teško biti rudar
Ovde nema razlike između leta i zime. Temperatura je uvek između 12 i 14 stepeni, objašnjavao mi je Dragan Marković, poslovođa dubinskog bušenja u AD Rudnik i flotacija „Rudnik” na istoimenoj planini. Iako nisam ljubitelj pećina, na 50 metara pod zemljom, gacajući kroz vodu do članaka, osećao sam se sasvim bezbedno. I to u društvu rudara čije plate ne kasne ni jedan jedini sat.
Iako siromašniji od većine rudnika metala u okruženju, AD „Rudnik” >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je, izuzev u periodu 1992-1995. kada je zbog sankcija obustavljena proizvodnja, uglavnom uspešno poslovao. Sve do 2003. kada zbog niskih cena metala na svetskim berzama privremeno prestaje s radom. A onda se rudarska sreća osmehnula. Na aukciji septembra 2004. većinski paket akcija kupila je firma „Kontango” Darka Vukobratovića. Novi gazda izmiruje sve dugove i sedam zaostalih plata, ulaže u novu opremu i istraživanja, otvara stalni konkurs za nove rudare.
Kada je „Kontango” preuzeo rukovođenje rudnikom, zatekao je 280 zaposlenih, a danas ih je 380. Pre privatizacije mesečna proizvodnja je iznosila 12.500 tona rude i 600 tona koncentrata, a danas je 21.000 tona rude i oko 1.000 tona koncentrata. I tako, posle godina kriza, AD „Rudnik” je ponovo najbolji rudnik sa podzemnom eksploatacijom u Srbiji. O tome svedoči i priznanje Regionalne privredne komore Kraljevo za najbolje preduzeće u 2007. godini. Ali i rudarske plate, koje u proseku iznose 35.000 do 40.000 dinara, dok oni najiskusniji mesečno prime i po 60 i više hiljada dinara.
Da se ovde ništa ne prepušta slučaju shvatio sam pripremajući se za ulazak u jamu. Pre nego što mi je odabrao lampu, magacioner je dobro proverio stanje akumulatora. A onda sam obukao rudarsko odelo, navukao čizme, stavio šlem. I s Draganom Markovićem krenuo u rudnik. Posle nekoliko stotina metara, kada se svetlo dana iza naših leđa pretvorilo u jedva vidljivu tačku, upitao sam:
– Koliko još ima do lifta?
– Samo što nismo stigli – usledio je logičan odgovor čoveka koji podzemnim hodnicima, a u ovom ih rudniku ima kao od Beograda do Kragujevca, svakodnevno prepešači desetak kilometara.
„Samo” je potrajalo desetak minuta. A onda smo se liftom spustili na 50 metara dubine. I tu, duboko pod zemljom, osim manjka svetla, situacija je krajnje ovozemaljska. Kiseonika koliko hoćeš, rovokopač utovaruje u kamion, a Dragan Nikolić, rukovalac pogonskog utovarivača koga zbog ekstremne „sposobnosti” za privlačenje prašine zovu Prljavi Hari, nasmejan i oran za slikanje.
Ipak, od odlaska na drugi nivo, koji se nalazi na dubini od 150 metara i gde se mogu videti otkopi veličine fudbalskog igrališta, odustajemo. Jer valja štošta priupitati i direktore. Ovako, gledano iz podzemlja, reklo bi se da su rudnički rudari imali dvostruku sreću. I sa Svetim Prokopijem, svecem zaštitnikom rudara koga nakon privatizacije ponovo slave, ali i sa gazdom.
– Ovo je jedna poštena priča. I rudnička taksa se redovno plaća, nije kao kod proizvođača mineralnih voda – kaže generalni direktor Aco Ilić, podsećajući da su akcije rudnika nakon privatizacije višestruko skočile i od početnih 1.000 u jednom trenutku dostigle čak 14.000 dinara (trenutna cena je oko 2.500 dinara). Da mu je lično bogatstvo jedini cilj, kaže Ilić, vlasnik rudnika Darko Vukobratović mogao je da proda akcije i uživa do kraja života.
Slično govori i izvršni direktor Zoran Nedeljković Kiza iz čije knjige „Rudarstvo rudničkih rudišta” saznajemo da se na ovom prostoru rudarilo još u srednjem veku kada su Nemanjići na Rudniku kovali i novac. Generacijski vezani za rudnik (očevi su im bili rudari), naši su sagovornici uvereni da je u njihovoj firmi obavljena jedna od najboljih privatizacija u Srbiji. A poslednjih nedelja dobre vesti stižu i sa svetskih berzi. Cene metala se oporavljaju i, kako stvari stoje, Rudničani će ovog 21. jula Svetom Prokopiju imati na čemu da zahvale.
Čuju se pesme pečalbarske
U AD „Rudnik” radi i 53 rudara nekad zaposlenih u rudniku „Zletovo” koji je otišao u stečaj. Oni žive u samačkom hotelu, imaju besplatan doručak i ručaka, a firma im jednom mesečno plaća put, povratnu kartu do Makedonije. Iako Makedonci u Šumadiji nisu tuđini, predveče pred samačkim hotelom često se začuju pesme stare, pečalbarske.
U penziju pre pedesete
Rudari imaju beneficiran radni staž, koji, zavisno od težine posla, iznosi od dva do šest meseci za godinu. Otuda mnogi rano odlaze u penziju, ali problem nastaje kada napune 40 godina staža, a još uvek nemaju 50 godina života.
– Za balerine i zaposlene u vojsci i policiji starosna granica ne postoji i oni mogu da idu u penziju i ako nemaju 50 godina. A rudari koji sa 47-48 godina ostvare pun staž do penzije, moraju da rade još dve-tri godine – žali se poslovođa Dragan Marković.
