Izvor: Blic, 16.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nigde traga da smo živeli ovde
Nigde traga da smo živeli ovde
Pod okriljem noći ekstremni Albanci postavljaju razglas, gore na brdu, krećući se kozjim stazama kroz šumu. Neznatno kasnije odatle se ka manastiru Dečani razležu vrišteći zvuci. Monasi gledaju ka uzvišenju odakle dopire uporan, konstantan, vibrirajući zvuk muzike, visoke frekvencije, u tamnu senku brda, nemoćni da bilo šta promene. Ovo je igra izdržljivosti, u kojoj Kfor, kao sudija, reaguje prećutno negodujući.
Bez incidenata >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekoliko dana, a onda - plamen. Brzo se rasplamsava. Širi se noću, u pravcu vetra, ovog puta sa severne strane brda, kroz već, nekontrolisanom sečom, razređenu manastirsku šumu. Vojnici Kfora nakon nekoliko časova zaustavljaju vatrenu buktinju. Predah. Tek na nekoliko dana. Sve do momenta kada mrklu noć nad manastirom rasparaju ubitačni zraci reflektora upereni odozgo sa istočne strane. Bez namere da koriste naoružanje, i sami vojnici Kfora, raspoređeni u obruču manastira, trpe još jednu provokaciju ekstremista, a onda odgovaraju istom merom - reflektorima...
Jutro. Škripa teških, izrezbarenih kapija. Korak izvan. I, prizor od kojeg monasi ostaju bez reči. 'Sve oko nas žene', kažu. Doduše, devojke su u tamnomaslinastim maskirnim uniformama, sa oznakama Kfora, ali monasi zatvaraju kapije. Ne verujući da je reč o ikakvoj provokaciji strane vojske, jednostavno ostaju nedovoljno uvereni da će im u slučaju žešćeg incidenta pomoć ženske jedinice biti od bogzna kakve pomoći - u okruženju u kojem su do juče funkcionisale 'zolje'.
Pred zoru, formirana je pratnja Kfora. Borna kola pripremljena za monahe koji idu u nabavku najneophodnijih potrepština. Na spisku je uglavnom hrana. A, po nju se ide čak u Srbiju. Ni na trenutak monasi ne mogu da se pojave u Dečanima, Peći, ili ma kojem obližnjem selu, a da ne prođu već uobičajenu torturu kamenovanja, na šta Kfor reaguje samo pokušajem da što brže izmesti monahe sa te lokacije, ne tražeći počinioce. Prisiljeni da napuste manastir u bornim vozilima, monasi posmatraju okolinu kroz prozorsko okno neznatno većih dimenzija od paklice cigareta. Šta je ono što mogu da vide, veri posvećeni isposnici, koji su više nedelja štitili u manastirskim odajama preko dve stotine Albanaca, a danas ih u Pećkoj regiji smatraju jednako gadnim kao i četnike?
'Nigde tragova da su Srbi ikada živeli tu', kažu monasi, opisujući srpska groblja, pretvorena u poligone za sva ekstremna iživljavanja. Ekstremisti raznose posmrtne ostatke Srba svuda naokolo. Po kamenju razapeta je tkanina, ostaci odeće u kojima su Srbi pohranjivani, njihove kosti... Opomena: 'Sve je minirano', i više nego jednostavna poruka za Srbe: 'Ni ne pomišljajte na povratak'.
Okruženi mahom neprijateljski nastrojenim stanovništvom, monahe u manastiru Dečani posećuju isključivo stranci, koji prethodno treba da prođu punkt Kfora. Albanci sada već u školama uče decu da su sam manastir Dečani sazidali njihovi preci, ignorišući pri tom makar samo i uklesano stablo Nemanjića, staro vekovima na kamenoj ogradi.
'Nema Srba u našoj okolini. Niti jednog. Ono Srba što je ostalo u Dečanima, ubijeni su. Nas, monahe, kamenuju, pale šume, seku... laju na nas, viču nam: ‘Marš nazad u Srbiju!’', priča otac Sava, zamenik igumana, iznoseći podatak da je više od sto crkava i manastira uništeno. Osveta? 'Da, za Unmik i NATO to su jednostavno tragične posledice rata', kaže otac Sava, uvodeći nas u jednostavnu manastirsku trpezariju - svetlih, prostranih stolova, izrađenih u manastirskoj radionici. 'Post je u toku', kaže, blagosiljajući večeru, otac Sava, dok monasi, nestvarno nečujni u služenju, prinose pasulj, ribu, turšiju, baklave... Neki od njih su za stolom, savršeno kontrolisanih bledih, koščatih šaka, obeduju vrlo skromno, drugi su u kuhinji, okretno se kreću, bez preterano naglih pokreta, i bez suvišnog žamora. Tanja Nikolić-Đaković
