Izvor: Blic, 26.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema skele preko krive Drine
Nema skele preko krive Drine
Nema odraslog Srbina, nastanjenog pored obale Drine od Bajine Bašte pa do Zvornika koji nije čuo za čamdžiju Čedu Lukića iz sela Petriči, na desetom kilometru makadamskog puta Skelani-Bratunac. Čedi je danas osamdesetčetvrta godina, a prethodnih 70 leta, jeseni, zima i proleća proveo je vozeći čamac sa jedne na drugu obalu Drine iz Bosne u Srbiju, iz Republike Srpske u SR Jugoslaviju i nazad. Prevozio Čeda ljude, žene i decu sa jedne obale >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na drugu, spajao obale, živote, sreće, tuge, približavao daljinu..., a kada su bivali ratovi, spasavao Srbe...
A onda je došao četvrtak, 1. jun 2000. godine, i najmanje svojom željom, Čeda je iznenada otišao u penziju. Njegove komšije i supruga Obrenija rekoše da se tog popodneva Čeda rastužio kao nikad u životu...
Tog popodneva, kad su policajci, pripadnici MUP-a Srbije, na desnoj obali Drine presekli debelu čeličnu sajlu koja je vezivala dve obale i pomoću koje je Čeda svojim čamcem prelazio drinske virove i brzake... Tog popodneva kada su policajci iz Srbije presekli mnoge sajle na Drini, od jezera Perućac kod Bajine Bašte pa sve nizvodno, dokle Drina teče srpsko-srpskom granicom. Policajci nisu obrazlagali svoju odluku. Sekući sajle i preteći, samo su govorili: 'Izvršavamo naređenja'. Ipak, malo koji od desetina hiljada stanovnika Podrinja nije posumnjao da je 'naređenje' stiglo iz Beograda i da je isto izdato kako bi se zaustavio šverc čamcima.
Ovo samo Srbin Srbinu može da uradi. Ovo ni Austrougari, ni Nemci, ni ustaše, ni Sforovci nisu radili Srbima. Sram da ih bude. Narod je ovde uvek radio za državu, a sada država radi protiv naroda! smrknuto će Čeda, dok se spuštamo niz strminu prema njegovom usidrenom čamcu.
Ovako je bilo. Dan uoči prvog juna stojim ja ovde, pored čamca, kad tamo, preko obale, u Srbiji, vidim dvojicu milicajaca. Jedan od njih veli: 'Čedo, vozi čamac danas do mraka i posle toga odveži sajlu. Od sutra nema više vožnje.' Odgovorim da je to moja sajla, da sam je ja zavez'o i neću je odvezati, a oni zaprete da ako je ne odvežem oni će je sutradan preseći. Sutradan negde ispred podneva, skupilo se ovde naroda i čekamo šta će biti. Kad, eto ih milicajci i još neki ljudi sa njima. U'vatiše brener i fiknuše sajlu. Ona pljusnu u vodu... Tuga... Narod gleda, krsti se, ne veruje očima...
Zastaje Čeda, a njegova dve godine mlađa supruga nastavlja:
Od čamca smo živeli, školovali decu, čamcem išli kod lekara, u prodavnicu, kod rodbine, prijateljima na veselje i sahrane... U čamcu smo prevozili ranjenike, izbeglice, pomagali ljudima da prevezu džak brašna... A šta ćemo sada? Niti imamo kola, niti ovuda prolazi autobus... O'sekli su nam sajlu da se obesimo na nju... Jutros miliconeri došli tamo preko Drine, pa gledaju da li ćemo u čamac... U onom ratu Nemci su srušili most između Skelana i Bajine Bašte, ali nisu branili da se ide čamcima sa jedne na drugu obalu... Sad, kažu, ne sme ni da se pliva na drugu obalu?! zbunjeno će Obrenija.
Pravili smo sajle za 'veliku Srbiju', a sada milicija seče sajle za 'malu Srbiju'... Kažu da je to zbog šverca, kažu kako Čeda švercuje stoku i brašno i 'oće da se obogati... Jesam, prećerao sam poneki džak kukuruza i brašna, malo šećera, ali znaju li oni koliko je Čeda u ovom čamcu prevezao vojnika, ranjenika, koliko sam ljudima pomogao da prežive... Kako će sad? Šta ćemo ja i baba ako nas uvati neka bolest? Kako ćemo petnaest kilometara peške do Bajine Bašte? pita se Čeda.
Kaže da neće kušati sreću i otiskati svoj čamac u Drinu, pa makar nikad više ne otišao na drugu obalu, u selo Svojdrug, gde ga svaki dan čeka i najbolji prijatelj Milomir.
Ne plašim se ja da oni mene uhapse ili kazne, ali plašim se da ne pripucaju i da me rane. Umro bi od sramote! Zar da me Srbi rane na Drini?
A šta ćeš, Čedo, kad te neko noću zovne da poćeraš čamac? upita ga supruga.
Neću se odazvati. Neka pomisli da sam umro! snađe se najstariji drinski čamdžija. ZORAN TMUŠIĆ
