Izvor: Blic, 23.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne znajemo za grip
Ne znajemo za grip
Zavija staroplaninski severac, a pod novim gumama starog 'pasata' škripe sneg i led. Belina svuda dokle pogled dopire. Grabimo ka selu Bela, koje je kao i susedna Gostuša i Pakleštica ovih zimskih dana potpuno odsečeno od sveta. Ono malo žitelja poodmakle dobi čeka da zima mine.
Ljudi koji su ostali da žive u ovom kraju ne znaju šta je telefonska veza, a zaboravili su i kada je poslednji put starim i zapuštenim makadamskim putem prošao autobus.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Na putu prizor kao iz bajke. Sa jednog od puteljaka na glavni put silazi mladi stočar Siniša Tošić. U pratnji dva verna psa, vodi krave do svoje pojate. Sa majkom Vidosavom već 13 godina živi na obližnjem imanju.
- Nikoga ne interesuje kako mi živimo ovde, da l’ nam trebe pomoć. Narod se pati. Do grada petnes’ kilometara, idem često i to peške. Prevoza nema. Najbliže komšije su mi na oko trista metara, a ostali su daleko. Ali, pošto je naše imanje uz sam put, svi putnici namernici obavezno svraćaju kod nas - kaže.
Za dva sata je u gradu, obavi planirani posao i onda - put pod noge, nazad.
Na mestu zvanom Livađe, gde su nekada bile pojate i godinama čuvala stoka, niklo je novo vikend-naselje od desetak kuća. Leti ovaj kraj oživi, ali zimi tek tu i tamo iz pojedinih kuća i koliba lebdi dim. U jednoj od tih kuća žive Siniša i njegova sedamdesetosmogodišnja majka Vidosava. Žive u kući bez struje i vode. Lampa petrolejka osvetljava sobu u kojoj je uredno i toplo. U dnu sobe šćućurila se dva jagnjeta tek došla na svet. Vidosava odmah pristavlja kafu, a Siniša u rukama drži flašicu mleka.
- To je za nji’. Sa’ ćete da vidite kako sisaju mleko iz flašu - kaže i ide do obora u kojem su ovce i ostali jaganjci.
Vidosava je više od 13 godina radila u Osnovnoj školi u Velikoj Lukanji, pripremajući učenicima užinu i održavajujći školsku zgradu. To su, kaže, za nju bili najlepši dani. Nije, međutim, ostvarila penziju. Pre 13 godina, izgradnjom HE 'Pirot' sa geografske karte nestala je Velika Lukanja. Mnogi su otišli u grad, ali oni vezani za rodni kraj ostali su da žive na obalama jezera.
- Voda je potopila imanja i dobili smo pare, to smo uložili u banku. Banke su u vreme krize propale, a pare pojela inflacija - priča baba Vida i dodaje:
- Nije, sinko, lak naš život, al’ nemamo izbor. Zimi je ‘ladno, al’ dobro se obučemo i ne znajemo ni za kašalj ni za grip. Pitaš kako si živimo. Slično kako kukavica. Al’ ona u proleć’ dojde i kuka celo leto i onda si otide, a mi si ostanemo. Zoran Panić
