Izvor: Blic, 13.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne živi se od ludila
Ne živi se od ludila
Iako su ga mnogi oslovljavali kao Dalijevog mlađeg brata, nikada ga nije kopirao. Sličnost je bila samo u njegovoj ekscentričnosti... Čovek sumanute energije. Odatle, kako je sam za sebe Milić od Mačve napisao u svojoj 'Povjesnici', 'Milić ludi čovek i ludi Dali'. 'U srednjovekovnoj odeždi... samo smo takvi mogli dospeti (Prvoslav Arsić i Milinko Miković) pod rakurs Dalijevog snimatelja... i najzad kod Gale na večeru... Ali, ne živi se uvek od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ludila, mora se ipak ustajati svaki dan u pet da bi se vodio vrlo uredan život određen za savlađivanje beline platna u ekstazi koja dolazi.'
Biografija slikara ništa ne prepušta slučaju, začinjena je duhovitim, pronicljivim opservacijama, sa literarnim nabojem, ali i šarmom. Istinu o sebi Milić od Mačve saopštio je bez okolišanja, od Mačve preko Beograda, Pariza, Ženeve, Brisla...
'Mnogi su mislili da je za platno ‘Na ruševinama moje civilizacije’ plaćeno velikim iznosom, pošto se radilo o Rokfeleru. Međutim, zna se da se cene određuju pred samo otvaranje...' To je zapisao povodom novca, koji ga je ipak hteo, a o svojim učenicima: 'Po povratku s Kornata, jedinog ostrva u Evropi, pored egejskih, gde se oseća blagotvorno opuštanje kroz vraćanje prirodi, svojski sam izvršio pripreme za konkurs na Likovnu akademiju Mikana Aničića i Marije Dragojlović. Pre tri leta sam ih primio u mačvansku slikarsku i pesničku školu, a njihov prijem smo proslavili na Drini... paljenjem sveće u njihovim šakama.... Sigurno je jedno: da se niko ne može razviti dok ne prođe period kalfovanja, a to su oni kod mene prošli s velikim uspehom...'
Reklo bi se da kraja nema, pogotovo posle izložbe u Narodnom muzeju koja ga je 1992. definitivno ustoličila među najpoznatije srpske slikare, kao što ga nema ni 'Medijali' kojoj je pripadao, ni zanosu s kojim je poslednjih godina često upadao u kontroverzne izjave o nama i drugima, žestoke, bolne i tvrdoglave... Dosledno ekscentričan, čak i na sahrani koju kao da je do detalja nadgledao, sa momcima u mačvanskoj nošnji koji nose balvan - simbol njegovog slikarstva. M. Marjanović Nije se stideo seljačkog gunja
- Ono što je najvažnije, ostao je veran svom ocu i majci, svetosavlju i nije se stideo pred svetom svog seljačkog mačvanskog gunja preko koga je nosio predanje i običaje - dušu svoga naroda, tragajući za onom dubljom lepotom, ostavivši ih zabeležene u slikama i stihovima... - rekao je, između ostalog, vladika crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije, prvi od govornika na Milićevom putu do Aleje velikana.
