Izvor: Blic, 16.Mar.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne kupujte auto od Srba i Turaka
Ne kupujte auto od Srba i Turaka
Kako je uredba o uvozu automobila starijih od šest godina stupila na snagu, tako su Srbi pohrlili u Nemačku, Austriju, Italiju po limuzine. Nešto deviza u džepu, mnogo dobre volje i dobar prijatelj (dugogodišnji gastarbajter) neophodni su da bi se došlo do cilja - jeftinih i relativno dobrih kola.
Iako oko uvoza vlada čitava zbrka, automobili se i dalje svakodnevno kupuju i prebacuju u Jugu zahvaljujući raznim trikovima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />- Uredba Vlade važi dva meseca, ukoliko je Vlada prethodno ne ukine. U 'Službenom glasniku' nije izašla informacija o ukidanju uredbe - kaže jedan beogradski advokat.
- Trenutno ne radimo preregistraciju, ali svi pričaju da će krenuti za par dana! - saznajemo od 'važanog čoveka' iz policije.
I mi krenusmo. Bitno je stići u Beč do subote ujutro.
Autobus iz Beograda kreće u rano popodne, trebalo bi da dvanaest sati kasnije stigne do negdašnje austrougarske prestonice. Na mađarskoj granici carinici nezainteresovano uzimaju pasoše, na austrijskoj samo nam kažu:
- Srećan put.
Tako stigosmo u subotu na auto-pijacu u Beču u sedam ujutru, dva sata pre no što je zvanično otvore. Na placu je stacionirano tek dvadesetak automobila, a svi vlasnici su eks-Jugosloveni, uglavnom Srbi. Cene duplo veće od onih u novinskim ili Internet oglasima, a kupci samo naši ljudi, razočarani, nezainteresovani. Austrijanaca nema.
- Ne kupuj ono što su vozili naši ili Turci jer se nećeš navoziti! - savetuje Dragan Salević (do pre deset godina živeo u Sokobanji), prijatelj koji je krenuo sa nama kao dobar poznavalac automehanike.
Dva sata kasnije velika gužva kod 'renoa 5' (dizel, proizveden 1992. godine). Vlasnik, Austijanac traži 16.000 šilinga, oko 2.100 maraka.
- Spustićemo cenu za trista maraka, auto je dobar, a troši samo pet litara nafte. Kupuj to! - kaže Dragan. Švaba dodaje da auto može da stoji u njegovoj avliji u selu kraj Beča još mesec dana (dok ne donesemo naše table), pruža ruku i spušta cenu na 14. 000 šilinga. Ali dogovor nije postignut, a pet minuta kasnije isti 'reno 5' kupuje stariji bračni par iz Požarevca.
Na auto-pijaci je i Ratko iz Malajnice, Dupljana ili nekog okolnog sela. Nudi automobile koji su već registrovani u Jugoslaviji, ali su još uvek u Beču i mogu se videti. Odvodi nas na livadu na periferiji Beča gde je desetak automobila. Sve krš do krša. Istruleli, izlupani, produvanih motora... Nekoliko majstora na licu mesta pokušava nešto da prikrije, zamaže, ofarba, dotera...
Idemo dalje, putem oglasa stižemo do Roma Nikolića, na periferiji Beča, koji u startu 'pandu' spušta sa 1.300 na 1.000 maraka, a njegov zemljak Pavlović, nekoliko ulica dalje, pokazuje 'ford', parkiran ispred kuće čiji su prozori polupani, te se od hladnoće štite ćebadima i krpama. 'Ford' nije trebalo ni gledati.
U jednom selu sedam kilometar od Beča Zoran iz Banjaluke prodaje 'seat ibicu', kaže da je bila namenjena njegovoj sestri iz Beograda, ali, nažalost, ispostavilo se da ona za nju nema pare. Kada smo otvorili haubu bilo je jasno da Zoran laže.
Nedelja. Zaputismo se da pogledamo automobile koje prodaju Austrijanci. U selu Lancerkirhen, sedamdesetak kilometara od Beča pronalazimo vlasnicu 'opel pasat bjuti', 1991. godište. 'Opel' je prelep, doduše malo ga je nagrizla so jer je selo u planinskom kraju, a ovde se na solju ne škrtari. Motor radi izvrsno, ali ulje curi. Oma, sredovečna žena, njegov je prvi vlasnik i traži 15.000 šilinga i odmah dodaje:
- Koliko biste vi dali?
Nađosmo se na 11.000.
Oma kaže da automobil može da stoji kod nje sve dok ne stignu tablice. Nedelja je i auto-moto društvo ne radi, te sutra treba doći ponovo da se napravi kupoprodajni ugovor. Nazad do Beča, pa ponovo do Lancerkirhena i opet nazad. Još 210 kilometara. I još jednom, kad stignu tablice, ista tura. Nema tog kupca koga glava ne zaboli. Sutradan stigosmo ponovo kod Ome, ali sa majstorom Draganom Salevićem, a on reče:
- Amortizeri propali. Karoserija trula, motor rizičan. Trebalo bi uložiti minimum 600 maraka, da se ja pitam nikada ga ne bih ni kupio!
Tako smo odustali još jednom.
Viza ističe sutradan, a u igri je još 'reno 19', ali Klaudija, njegova vlasnica, iako pravnica, nikako ne može da ukapira naše uredbe i zakone.
- Zašto treba auto da stoji!? Zašto da vam dam ovlašćenje da ga na austrijske table odvezete u Beograd!? - nije razumela ni zašto da joj tek za dva dana vratimo tablice. Vrti glavom, žali se kako ne razume ludilo koje vlada u našoj zemlji, ali kaže da je šarmirana, uzima papir i olovku i ispisuje ovlašćenje kojim nam daje svoj auto i zeleni karton.
- Na leto idem na more u Zadar, mogu li da svratim u Beograd da ga vidim? - pita na kraju.
Nismo imali vremena za duga objašnjenja, jurili smo nazad u Beograd. Uspeli smo da pređemo našu granicu sat vremena pre isteka vize. Osiguranja, drumarine, gorivo i ostale takse izbile su nam iz džepa dodatnih 500 maraka. Bez austrijskih tablica cena bi bila dvostruko veća. Jer onima koji voze kola sa našim tablicama, iako iz nje takva kola nikada nisu izašla, carina uzima još 500 maraka.
Dva dana kasnije Klaudija je dobila svoje table koje je stavila na novi automobil crvene boje i rekla:
- Doći ću ipak na Sveti Stefan, a ne u Zadar. Gradiša Katić
