Izvor: Blic, 06.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Narkomanija je strašnija od rata
Narkomanija je strašnija od rata
Najteže je pogledati istini u oči i priznati sebi: ja sam narkoman - kaže Feđa, dvadesetčetvorogodišnji Banjalučanin koji već osam meseci u samostanu Marjanovac u Aleksandrovcu kod Gradiške pokušava da se otrgne od heroina i vrati normalnom životu. Feđa je samo jedan od 13 momaka iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su se uključili u program rehabilitacije humanitarne organizacije ‘’Susret’’ iz Splita. Organizacija koju vodi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sestra Bernadica Juretić, nakon desetogodišnjeg rada u Hrvatskoj odlučila je da u novembru prošle godine otvori podružnicu u Republici Srpskoj i pokuša da pomogne ovisnicima u BiH, ali i šire.
- Naš program traje dvi godine tokom kojih pokušavamo momcima ulit snagu da se izbore sa problemima koji su ih odveli na dno. Moram reć da ovo nije klinika, niti se mi bavimo psihologijom. Mi samo pokušavamo da im kroz rad i razgovore vratimo izgubljeno samopouzdanje, da ih naučimo disciplini, samokontroli i poštivanju prvenstveno samih sebe, a onda i drugih. Možemo se slobodno pohvaliti da preko 60 odsto ljudi koji su završili naš program sada živi normalnim životom, rade i imaju porodice - priča Splićanin Ivica Dorčić, terapeut u aleksandrovačkoj komuni, inače bivši narkoman koji je pre nekoliko godina u Italiji prošao kroz sličan program.
- Ritko koji narkoman će rić da ima problem, dok roditelji kada saznaju da im se dite drogira pokušavaju to zataškat, jer se boje da će ih okolina osudit ili ih je jednostavno sramota. U stvari, problem je teško prepoznat, a onda ga i priznat kako samom sebi, tako i rodbini, prijateljima, susjedima... Ipak, roditelji su najčešće ti koji načine prvi korak - oni su ti koji se obraćaju našoj zajednici za pomoć, i to uglavnom posredstvom časnih sestara iz samostana u Trapistima.
Kada dečki i cure, jer imamo i jedan centar za žene na Čiovu kod Trogira, uđu u komunu paralelno sa njihovim terapijskim grupama prave se i terapijske grupe roditelja koji u međusobnom razgovoru o svemu što su preživljavali nastoje rišit problem. Nakon što ovisnik odluči ostat u zajednici, dolazi do obiteljskog susreta, odnosno do suočavanja članova porodice kako bi jedni drugima rekli sve ono što ih muči - objašnjava Ivica način ulaska u komunu.
Feđa kaže da su prvi dani u zajednici najteži. Njegove reči klimanjem glave potvrdio je i Igor, Banjalučanin koji se do pre godinu mogao pohvaliti dobrom platom od 1.500 KM i besnim automobilom zbog kojeg su ga večito okruživale zgodne devojke.
- Ovo mi je četvrto liječenje. Prvi put sam pokušao sam i izdržao mjesec i po dana, drugi put sam otišao na banjalučku Psihijatrijsku kliniku, gdje su me kljukali raznim tabletama za smijeh, protiv smijeha, za plač, protiv plača... Izdržao sam bez heroina šest mjeseci. Na treće liječenje otišao sam u Sarajevo, ali sam se puk’o čim sam izašao iz bolnice. U Sarajevu sam i čuo za komune. U početku me to nije interesovalo, ali sam ipak odlučio da se raspitam. Međutim, kada sam čuo da se apstinencijalne krize liječe čajevima, te da mogu zapaliti samo jednu cigaru, i to subotom, odmah sam odustao. Srećom, ta moja odluka nije bila konačna, došao sam ovdje, razgovarao sa momcima i odlučio da im se pridružim. Prvih dana mi je bilo iznimno teško. Zamisli samo kako mi je bilo - meni djetetu izniklom iz asfalta i betona - kada su mi odredili da moram da muzem kravu. Moram priznati da nije lako čovjeku koji je pet-šest godina proveo na ulici, uzimao heroin i živio potpuno nenormalnim načinom života, naučiti da ustaje rano ujutro, da mora oprati zube, umiti se, napraviti krevet, pa onda doručkovati... Ali, ubrzo sam se privikao. Sada sam ponosan na sebe jer znam da muzem kravu, što sam naučio mnogo toga da radim, pa, evo, i da kuham.
U razgovor se ponovo ubacuje Ivica, spreman da još nešto važno doda:
- U Hrvatskoj se, recimo, problem narkomanije zataškavao kao da je ovisnost nacionalna sramota. Niko nije želija da bar malo prodrma vreću, da shvati da je broj 'džankija' svakim danom sve veći, da narkomanija izaziva više žrtava nego ratovi. Niko nije tija tom problemu pristupit ozbiljno i kontinuirano. Šta nekom mladom čoviku koji ne vidi smisao u životu, koji je bez nade, znači neka akcija koja se provede jednom godišnje? Šta mu znači kada mu u školi dovedu nekog čiku da održi predavanje i kaže: ‘’Dico, nemojte se drogirat!’’. Misle li oni da je tu sve završeno? Ljude triba konstantno educirat, o narkomaniji se mora stalno govorit na radiju, televiziji, u školama, pa čak i u vrtićima, kako bi se u dogledno vrijeme udarac koji će nam ovisnost o drogama zadati, amortizirao. Ali, to se ne radi jer nikome nije u interesu, osim ljudima koji imaju taj problem u kući’’. Andrijana Katavić
Pravo na cigarete
Osnova programa zajednice ‘’Susret’’, prema Ivičinim rečima, jeste samostanski način života. Iako život u komuni nije tako krut kao u samostanu, i ovde se živi po određenim pravilima. Svaki od momaka ima neko zaduženje, bilo da radi na održavanju kuće u kojoj borave, na čišćenju dvorišta ili da se brine o životinjama. Zavisno od godišnjeg doba, određeno je i radno vreme. Ovde se tačno zna kada se ustaje, kada se jede, kada se radi, kada se odmara...
Televizijski program, osim TV dnevnika koji se svakodnevno prate, momci mogu gledati samo nedeljom posle 18 časova. Za rekreativno bavljenje sportom, najčešće fudbalom, određena je subota. Takođe, oni, za razliku od drugih komuna u svetu, imaju pravo da dnevno ispuše deset cigareta - po četiri posle doručka i ručka i dve posle večere, a dopušteno im je i da jednom dnevno popiju kafu. Dnevnici HRT i RTRS
- Narkomani nemaju ni vjere, ni nacije. Oni su samo narkomani - kaže Fidelis, jedan od momaka koji se ovde leči.
On objašnjava da su u zajednici trenutno dvojica 'džankija' iz Banjaluke, dvojica iz Tuzle, jedan iz Sarajeva i osmorica iz Hrvatske, da je donedavno tu boravio i Dragan iz Sombora koji je lečenje nastavio u komuni u Nemačkoj, kao i da uskoro očekuju dolazak jednog prijedorskog i jednog laktaškog narkomana.
Da narkomani zaista ne znaju za nacionalnu netrpeljivost pokazuje i kompromisno rešenje oko izbora informativnih emisija koje gledaju na TV. Naime, momci iz Aleksandrovca jedan dan gledaju dnevnik HRT, dok se sutradan o aktuelnim političkim dešavanjima informišu posredstvom dnevnika RTRS.
