Izvor: Blic, 29.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najveća ptica u Srbiji opet leti
Najveća ptica u Srbiji opet leti
Beloglavi sup je najveća ptica na našim prostorima. Dostiže težinu od 8,5 kilograma, a sa rasponom krila od 2,8 metara u vazduhu deluje više nego impozantno. Nije čudo što nosi titulu kralj ptica kod nas.
Beloglavi supovi su lešinari, hrane se isključivo uginulim životinjama i zbog toga su nezamenljivi 'čistači prirode'. Oni prekidaju lanac zaraze, a otporni su i na antraks. A malo je nedostajalo da Srbija ostane bez svog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'kralja ptica', beloglavog supa. Nebrigom čoveka, napretkom civilizacije, nekontrolisanim trovanjem vukova, lisica i pasa, ali i pohlepom nazovilovaca, beloglavi sup je doveden skoro do istrebljenja. U kanjonu Trešnjice bilo ih je samo nekoliko. Srećom, zalaganjem stručnjaka i ljubitelja prirode, i organizovanom ishranom i zaštitom, sprečilo se njihovo istrebljenje. Bar za sada.
- Na redovnom brojanju supova u kanjonu Trešnjice u februaru, ustanovili smo da trenutno jato broji 20 supova. Ženke sada polažu jaja iz kojih će se krajem aprila izleći mladi. Računamo da će ih biti desetak, tako da će kolonija brojati tridesetak ptica. Ženka beloglavog supa godišnje snese samo jedno jaje, težine 250-300 grama, i dok leži na njemu, mužjak je stalno pored nje, brinući o hrani. Ptići iz gnezda izleću početkom juna i tada se oba roditelja staraju o njima. To je najopasniji period za njih. Jer su gnezda uglavnom u udubljenjima strmih litica i predstavljaju veliku opasnost za neiskusne mladunce, pogotovu u njihovom vraćanju sa prvih letova - objašnjava Bratislav Grubač, ornitolog, jedan od najboljih poznavalaca beloglavih supova. Po njegovim rečima, beloglavi sup je ptica koja nikom ne čini štetu već samo korist i od neprocenjive je važnosti da oni opstanu na našim prostorima.
- Zato smo pre nekoliko godina i pokrenuli akciju podizanja hranilišta, 'restorana' za supove, kakav je i u kanjonu Trešnjice. U planu je da hranilišta podignemo na više mesta na transferzali na kojoj se supovi kreću, kao i tamo gde su nekada bila njihova staništa. Jedno od takvih mesta su i Sokolske planine - kaže Grubač.
Glavni snabdevač 'restorana' za supove, i to već punih 16 godina, u kanjonu Trešnjice je Mihajlo Vučićević (74) iz sela Grčića. On svojim zaprežnim kolima dolazi u Ljuboviju, gde mu mesar Dragan Jerotić ostavlja klanični otpad, koji Mihajlo kasnije odvozi na hranilište. To nije uvek lako, pogotovu zimi kada sneg zaveje i led okuje uske staze kanjona.
- Nije uvek lako, niko od mlađih i ne pomišlja da me zameni, ali najveća nagrada mi je kada supovi, čim čuju moja kola koja nepogrešivo razlikuju od drugih, počnu da kruže iznad mene, pozdravljajući me. To treba doživeti. A i da ti kažem, zavoleo sam ih. Stalno gledam u nebesa. I vreme po njima znam kakvo će biti. Čim se oni dignu i kruže, znam da će biti neko nevreme - kaže Mihajlo koji je ceo život proveo u Grčiću i seća se vremena kada je supova bilo mnogo više.
- Uh, bilo ih je više od trista. Pre, kada žene pođu na reku da peru drobove posle klanja, uvek je neko od muškaraca morao da ide i brani ih od orlova koji su naletali i iz ruku im otimali ono što peru - priseća se Mihajlo vremena kada je ovaj kraj bio put 'kraljeva ptica'.
Inače, beloglavih supova kod nas ima samo još u kanjonu Uvca i klisuri Mileševske reke. Jugoslav Trijić
