Izvor: Blic, 07.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najmanja kuća trista kvadrata
Najmanja kuća trista kvadrata
Naše selo je najlepše i najbogatije selo na svetu, tvrde stanovnici Suvaje. Verovatno da i meštani ostalih sela u Srbiji tako misle za svoj kraj, ali Suvajčani kažu da imaju i argumente za svoju tvrdnju.
Suvaja je selo podno Juhora. Baškari se na desetak kilometara od Varvarina. Cigansko selo sto posto. Oko dvesta domova, kažu.
Nekoliko putnika namernika razbija sivilo jesenjeg dana koje se spustilo sa Juhor planine. Gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << god da se namernik okrene, pitanje - da li je ovo moguće? Ne znaš šta je upečatljivije. Bogatstvo ili lepota. Ili, možda baš taj nesvakidašnji spoj. Teško se baš svuda bogatstvo tako transformiše u lepotu. Pojedinačnih primera ima, ali ovoliko, skupljenih na jednom mestu, to nigde nema.
Sve je ogromno. Kuće, dvorišta, kapije, travnjaci. I sve miriše na Zapad. Kotlina pitoresknog izgleda kao da se smanjila od ovolikih zdanja. A sumorni jesenji dan izgleda još mračnije od bleštavila koje nas okružuje. Ulica jedna, a s leve i desne strane sve sami zamkovi. Čini nam se da nije ovih brda, koja se navaljuju na selo, građevine bi bile još veće. Nema manje od trista kvadrata. Krovovi ravni, kosi, kružni, polukružni, sa kupolama i bez njih. Avlije čiste. Fontane, vodoskoci, bazeni, tuševi. I svuda travnjaci. Bujni i široki. Popločane staze kamenom i mermerom.
Sve su ovo Suvajčani stekli u poslednjih 25-30 godina. Pre trideset godina jedan krenuo u svet, a onda za njim pošli i drugi. Berlin je njihova najčešća stanica, kažu. Razbacani su i po drugim gradovima Nemačke. Ima ih u Austriji. Nađu se u Americi. I svaki bi da bude bolji od drugih.
- Ja sam baba Marica - smeje se tamnoputa sredovečna žena i spretno odbacuje opušak daleko od nas. - Imam devetoro unučadi u Berlinu. Tamo se muče sin i snaja. Dođu jednom u godini. Posede malo i ponovo beže u tu pustu Nemačku. Navikli na njihovu vodu, na njihov ‘leba.Fasade malterisane i farbane na razne načine. Oplemenjene mermerom, ukrasnim kamenom, staklom i drugim građevinskim materijalom. Prozori i vrata po najnovijoj modi, trajni, večiti. Ograde od kovanog gvožđa. Ma, kakvo Dedinje, daleko je ono.
Seoski dom lepši od bilo kog drugog u okolini. Ali manji i skromniji od bilo kojeg zdanja u Suvaji. I nepotreban. Za deset-petnaest dana u godini može se i bez doma. I mlado i staro je u tuđini. Nekolicina njih koje smo zatekli nije želelo da priča o ovoj lepoti. Među njima je bio i Ljuba, unuk predsednika sela.
- Bojimo se provalnika. Mnogi jedva čekaju da vi to napišete, zato neću da pričam - kratak je Ljuba.
Stana Anđelković, vremešna i podosta oronula, sa cigaretom u ustima, snebivala se, odmahivala glavom i rukama, ali i popustila, počela da priča:
- Tu mi je unuka Lela. Uživa i sređuje vizu. Neka ide, tamo je život. Naši su došli negde od Rumunije. I mi, kao i vi Srbi, idemo u crkvu i slavimo slavu. Pretežno Svetog aranđela. Svi ovde imaju po dve-tri kuće i po neku u Varvarinu. Ali, šta će meni to bogatstvo? Ne mogu u grob da ga nosim, iako nam je groblje blizu, eno tamo - i pokazuje na jednu zaravan iznad sela.
Iz ove raskošnosti, i pored svega, izbija samo neka tišina i po neki kućepazitelj koji se za velike pare izležava i izigrava čuvara dragocenosti. Uglavnom su to Srbi iz susednih sela. Jedino divlji golubovi kad-kad naruše zaglušujući mir i zapodenu romor suvajske tišine. Da se koliko-toliko putniku namerniku stavi do znanja da se i ovde život živi. Da se prevari opaki došljak da selo nije pusto i da se odvrati od loše namere. Za ne daj bože, tu su i seoski psi, snalaze se da prežive na svoj pseći način. Samoćom ohrabreni, nepoverljivi do ujeda, čim kročiš u njihov posed spremni su i životom da brane palate. R. Petrović
