Izvor: Blic, 08.Feb.2009, 01:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Na konaku kod baka Milanke

Kada sam ukućanima saopštio da ću noć provesti u okolini „Štajge", u najjeftinijem smeštaju u gradu, majka je samo slegla ramenima.

– Pa, i ranije si noćio po parkovima, „bocnula" me je na konto mojih pređašnjih „ispada". Sada ćeš barem imati krov nad glavom. Ipak, znam da joj nije bilo svejedno, a da budem iskren, nije ni meni.

„Štajga" (železnička stanica) nije Diznilend. Leglo jeftine prostitucije, stecište sitnih kriminalaca, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << beskućnika, najamnih radnika i raznih drugih marginalaca, taj kraj je godinama ruglo Beograda. Pljačke su uobičajena pojava, a pre nekoliko meseci u obližnjoj ulici pronađen je leš prostitutke. Kakav će, onda, biti taj smeštaj? I još bitnije, ko će mi biti cimeri? Kroz glavu su mi prolazile slike iz Zolinih romana.

Ubrzo sam, međutim, saznao da su mi na raspolaganju tri opcije: spavanje u čekaonici Železničke stanice, hostel ili privatni smeštaj. Taksisti su smatrali da je najpametnije da odem u hostel, gde je cena prenoćišta od 10 evra do 1.200 dinara, ali sam im objasnio da me prevashodno zanima privatna ponuda. Lepo se videlo da ih ta ideja zabavlja.

– U tom slučaju, najbolje je da popričaš s ljudima koji stoje ispred turističke agencije „KMG Sputnik", na uglu Karađorđeve i Ulice Milovana Milovanovića. Mahom su to stariji ljudi. Cena je oko 500 dinara, ali ima i jeftinijih, u sobama sa više ležajeva. Kod njih idu naši ljudi, Rumuni i Romi, dok stranci odlaze u neki od tri obližnja hostela. Nije im lako, jer u suštini nikada ne znaju koga primaju u kuću. Ponesi taj ranac u ruci i odmah će ti prići – savetovao me je taksista Dragan, i preporučio da pre toga svratim do čekaonice na Železničkoj stanici.

Poslušao sam ga. U zagušljivoj prostoriji sedelo je petnaestak ljudi. Niko nije govorio, čula se samo muzika sa zvučnika. Čekaonicu greju dve TA peći koje su „zagrlila" dvojica usnulih muškaraca. Nijedan od njih nije imao pri sebi prtljag. Tokom noći, kažu, ovde svraćaju policajci i izbacuju sve koji nemaju kartu. I baš dok sam posmatrao tipa koji je grlio TA peć pitajući se kako može da spava u takvom krajnje neudobnom položaju, sa zvučnika se, kao odgovor, začuo glas Dragana Stojnića: „Bila je tako lijepa..."

Malo je nedostajalo da se nasmejem, ali sam se suzdržao. Na kraju, ništa tu nije bilo smešno: počev od „spavača" do Dragana Stojnića.



Hoćemo li, srce

Zato sam izašao iz čekaonice i odšetao ka „picinom parku". Iako nije bilo ni pola deset, već je opusteo. Par prolaznika prošlo je ubrzanim korakom. Na sredini parka, dve „noćne ptice" širile su svoja ofucana krila, a na jednoj udaljenoj klupi sedeo je neki čovek, najverovatnije makro.

– Hoćemo li, srce – pitala me je oniža Romkinja u kasnim tridesetim godinama, odevena u crne helanke i crnu kožnu jaknu.

– Za koliko?

– Za tebe 1.000 dinara. Inače je 1.500.

To me je oraspoložilo. Taksisti su mi ranije ispričali da neke prostitutke ponekad odvedu mušteriju u sobu gde ih sačeka makro, koji „klijenta", milom ili silom, opljačka.

– A šta bih dobio za 1.500? – pitao sam.

– J...nje, pu"e, a možemo i da se mazimo – rekla je moja sagovornica.

– A gde?

– Napolju.

– Napolju?

– Pa, da. Šta fali? Ona radi u sobi, pokazala mi je na „koleginicu". Ali, kod nje je 2.500 dinara, i to za 15 minuta.

Zahvalio sam joj na ponudi i obećao da ću razmisliti. Kasnije sam to ispričao jednom drugaru, koji mi je rekao da on za 15 minuta ne može da se konektuje ni na internet.

Kada sam oko deset sati došao ispred „KMG Sputnika", tamo nisam zatekao nikoga od potencijalnih stanodavaca. Petnaestak minuta kasnije, već sam se unervozio. Međutim, tada je naišao Perica, sredovečni mehaničar iz Golubinaca, koji je, kao i ja, tražio prenoćište „u privatnoj režiji". Za razliku od mene, on je i ranije noćio na takvim mestima. Laknulo mi je. Izgledao je sasvim pristojno i smatrao je da će se neko sigurno pojaviti. Poslednji put je bio na konaku kod neke žene u Ulici Gavrila Principa i bio je zadovoljan smeštajem. Šta god to značilo.

– Svi misle da ima posla u Golubincima, ali nije baš tako. Glavonje seku vrpce, a narod gladuje. Snalaziš se kako znaš. Treba da sredim neke automobile gazdi na Senjaku, a posle ću u Kaluđericu – rekao je Perica i zastao, jer nam je prišla patrola policije.

Noževi od čelika

Objasnili smo im da čekamo autobus. Policajci su proverili naše podatke, pozdravili nas i otišli.

Prošlo je još pola sata. Niko se nije pojavio. Čekali smo i pušili u senci dvometarskog osmeha „Niveine" manekenke, na bilbordu okačenom na susednoj zgradi, kada je naišao Rom koji je prodavao noževe.

– Hoćete li da kupite noževe – pitao je.

– Kakve noževe – upitah, na šta je ovaj otvorio pakovanje sa desetak noževa čija su sečiva bila duga dvadesetak centimetara.

– Čist čelik. Evo pogledaj – rekao je, i izvukao najduži nož iz celofanskog omotača.

Perica se udaljio od nas najmanje dva metra. Pomislio sam šta bi se desilo da sada opet naiđe patrola policije, a brinula me je mogućnost i da ću izgubiti Peričino poverenje. Zato sam objasnio prodavcu noževa da me ne zanimaju noževi i da tražimo prenoćište.

– A zašto ne odete u hostel – pitao je – i pokazao u pravcu hostela gde je prenoćište 1.200 dinara. Soba je 800 dinara, a imaju i tuševe i kupatilo.

Perici se ideja dopala, ali sam ja oklevao, nadajući se da ćemo ipak pronaći privatni smeštaj. Oko pola dvanaest, Perica je otišao da se raspita za sobu u hostelu.

– Imaju samo dvokrevetne sobe, od 2.500 dinara – rekao mi je.

Sada se već i on pokolebao. Bilo mu je skupo da da 1.250 dinara, a, opet, nije želeo da noći na ulici. Predložio je da popušimo po cigaretu, a da onda vidimo šta ćemo.

Posle tri cigarete otišli smo u hostel. Perica je kritički razgledao sobu sa dva ležaja, na kojima su bila ćebad sa progoretinama. Usluga je uključivala i korišćenje tuša u kupatila, zajedničkih za ceo sprat.

– Kod te žene u Gavrila Principa bilo je čistije – rekao je Perica razočarano, i izvinio se što ne može da opere noge jer je bio umoran.

– U redu je. Sreća je da s tobom delim sobu umesto sa nekim ludakom ili prodavcem noževa – našalio sam se.

– Ma, ima ih svakakvih – rekao je smrtno ozbiljan.

Ujutru smo se rastali. Jovica mi je rekao da ću naći privatni smeštaj ako dođem ranije, oko osam sati uveče. Pozdravili smo se i on je krenuo ka Nemanjinoj. Ja sam išao u suprotnom pravcu.

Dobro jutro, Beograde!

Duga noć

Oslanjajući se na Peričin savet, naredno veče sam se pojavio ispred „KMG Sputnika" u osam sati. Tu su već bili stariji čovek i žena koji su mi ponudili prenoćište. Prihvatio sam ponudu baka Milanke: 600 dinara i sam ću biti u sobi.

Baka Milanka živi u kućerku u Lominoj, a izdavanjem soba se bavi već četiri godine. Penzija joj je 10.000 dinara i ima anginu pektoris.

– Imam dve sobe i izdajem ih samo na noć. U toj drugoj sobi ponekad prespava jedan kamiondžija. Penzija mi je mala, ne ostane mi ništa kad platim komunalije i lekove, a od nečeg mora da se živi. Ćerka ima svoju porodicu, zet mi ne radi, a unuk studira – kaže Milanka.

I zaista, sobičak u kom sam prespavao bio je mnogo čistiji od hostela. Ipak, baka Milanka me je upozorila da nije svuda tako. Ima, kaže, ljudi koji izdaju ležaj za 300 dinara, a tu se svakakvi okupljaju. I takvi stanodavci mahom se bave nezakonitim poslovima.

Međutim, ni kod baka Milanke nije bilo lepo kako je u početku izgledalo. Naime, oko ponoći su iz obližnjeg kluba počeli da trešte „narodnjaci", tako da do zore nisam oka sklopio. Ne verujem da je „gazdarici" to smetalo. Čim sam joj se prvi put obratio, rekla mi je da govorim glasnije jer slabije čuje.

Nastavak na Blic...