Izvor: Blic, 04.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muk najbolje srpske trube
Muk najbolje srpske trube
U subotu, od ranog jutra, u selu Duboko i u okolnim selima, i u Užicu i dalje, širom Srbije, pa i tamo, po belom svetu, svuda gde su se Srbi bar jednom veselili, tugovali ili vojevali uz zvuke srpske trube, čulo se tiho, prozeblo: 'Umro je Mićo Petrović'. Najbolji srpski trubač. Umro je iznenada, u četrdesetoj. Samo ga nešto preseklo u stomaku i... Ostavio dva sina, suprugu, majku, oca, sestru, babu, dedu... Ostavio Guču... Ostavio hiljade prijatelja...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
A u nedelju, negde oko podneva, po nezapamćenoj vrelini, duž desetak kilometara puta od Užica do sela Duboko otegla se kolona vozila. Gore, na brdu, ispred doma Petrovića, hiljade ljudi je čekalo u redu da se poslednji put pokloni vitezu Guče i kaže reč utehe njegovoj porodici. Mnogi su zajecali. Prvi put pred čovekom koji je uvek pucao od radosti.
Nije, sinko, Mićo bio samo najbolji trubač. Bio je on i najbolji i najveselili iksan u zemlji Srbiji. I domaćin je bio veliki... Da ne govorim kakav to dobar i pažljiv otac, muž, sin, brat i unuk beše. Takav čovek nije se rodio. Eto, vidiš, koliko je naroda došlo šaputao je starac ispred ulaska u prostoriju u kojoj su bila sva Mićova trubačka priznanja iz Guče, sa Zlatibora i diljem Srbije i Evrope... U kojoj su se nalazila svedočanstva o najboljoj srpskoj trubi četiri Zlatne trube publike u Guči, 'prva truba Guče', 'majstor Guče', tri priznanja za najbolji orkestar u Guči i još puno toga... Za pet velikih knjiga o legendi.
Negde oko 14 časova, dživdžani u oklolnim krošnjama zamukoše pred rečima užičkog prote Miljka Starčevića, pred jecajima ljudi, žena i dece u crnim košuljama i maramama:
... Juče ujuto čuo se tužan glas... Sreće me čovek i pita: 'Je li istina, proto, da je umro Mićo?' Jeste, kažem, tugo moja. Prestao je zvuk koji je srpsku lepotu pronosio... I sinove svoje uveo je Mićo u lepotu srpske trube koja je i u radosti, i u tuzi, i u ratu i miru uvek svirala... Glavu gore, dobra Mićova familijo! Budite ponosni kad ste ovoliko tužni! Veliki je Bog. Nemojte se na njega tužiti! Nisi ti, Mićo, umro, nego se samo preselio i upokojio. Imaš ti, Mićo, sa čim pred Boga da izađeš... I, nemojte trubu da mu sahranjujete. Neka je ovde, neka i dalje svira iz Dubokog...
Njegov drug iz orkestra Branko Lazarević zakle se da će orkestar, dokle ga bude, nositi Mićovo ime i slavu.
Srbija je izgubila velikog umetnika, a Guča viteza trube... Mićova zvezda sijaće večitim sjajem... Ove godine, u Guču će doći pola miliona ljudi koji će tražiti Mića. Kako im objasniti da viteza nema? - kazivao je čovek iz Guče, rekoše 'glavni za organizaciju Sabora'.
Parale su reči... Čitani brojni telegrami, od ljudi iz Srbije i dalje... Javili se mnogi: Era Ojdanić, odbojkašice i rukovodstvo užičkog 'Jedinstva', BK televizija, 'Divlji kesten', Ivica Dačić, mnogobrojni trubački orkestri, pa 'izbeglica iz Knina' Rade Matijašević, 'u ime svih Krajišnika'...
A onda se začuše zvuci truba i Mićo Petrović krenu na svoj poslednji put, prema nekoliko stotina metara udaljenom mesnom groblju. Kad je povorka malo odmakla, tek se onda videlo koliko je Mićo bio poštovan i voljen.
Vitez je otišao... Mića nema, ali njegovih sinova, Darka i Dejana, ima. Oni su, već, zakoračili u veliko trubačko društvo.
Umukla je najbolja srpska truba. Z. Tmušić
