Izvor: Blic, 04.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moraš da pobediš, čoveče!
Moraš da pobediš, čoveče!
U jedan po podne u bloku 70 na Novom Beogradu beton isijava toplotu. Dokle god pogled dopire nema nigde nikog, osim jedne bake koja je krenula u prodavnicu. Šest klinaca, štrkljavih, kratko ošišanih, pocrnelih, žilavih, ustaju iz svoje hladovine i kreću na sunce, pod koš. Jedan lenjo lupa loptom u asfalt, ostali vuku teške noge.
- ‘Oćemo?
- ‘Ajde.
Trojica se spuštaju u odbrambeni stav, jedan od ostalih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << izvodi loptu iz auta i oni zauzimaju pozicije za napad. Basket na 32 stepena Celzijusa počinje lenjo i kilavo.
Posle dva laka koša, udarci lopte u asfalt postaju jači, škripa patika po asfaltu oštra i česta, jednosložna, pogledi upereni u noge protivnika skoncentrisani i napeti, a imperativne reči brzih dogovora odbrane i napada, izgovorene ispod glasa, nervoznije: 'Izađi!' 'Blok!' 'Daj!' 'Šut!' Kod rezultata 11:9, igra se razbuktala, faulovi postali grublji, odbrane zgusnute, a svađe oko faulova i koraka postale duže i češće. Uskoro je znoj prskao po asfaltu u grupama kapljica, gotovo momentalno isparavajući s njegove površine na zaslepljujućoj svetlosti sunca. U trenucima kada nikome na pamet ne bi palo ni u prodavnicu da ode, potpuno sami u čitavom bloku, možda i u celom gradu, šest klinaca reže, grizu i grebu, kao mladunčad vukova, kao da im život od toga zavisi... Sve zbog basketa 'tri na tri', do 21.
- Kad zađe sunce, dođu ovi stariji. Mislim, tu smo mi i onda, ali ne možemo da igramo ovako u ekipi, nego jedan po jedan sa starijima - kaže Jovan Kostić (14), dok mu znoj lipti iz svake pore kože, a krv iz potkolenice.
- U stvari, mi smo iz dva druga bloka, nego je ovde bolji teren. Ovi matori, nisu oni bolji od nas, uopšte. Samo su veći, pa bolje igraju odbranu i skaču. Inače, dobijemo mi i njih ponekad.
Ranko Selak (15) ne samo da ne ume da objasni zašto je odvalio svog druga preko obe ruke, ne samo da ga spreči da da koš, nego i da ga dobrano onesposobi da šutira kako treba bar u sledeća tri napada (standardna stvar i u našoj ligi, a kamo li u NBA), nego uopšte ne vidi ništa čudno u igranju običnog basketa sa toliko strasti. Jedino što on ima da kaže na tu temu je:
- Moraš da pobediš, čoveče.
Kasnije popodne, dok 'vučići' stoje kod aut-linije i gledaju, tražeći svoju šansu da se umuvaju u neki tim starijih, postaje očigledno da je onaj 'dečji' basket bio veoma miroljubiva igra. Četiri ekipe momaka, starosti od dvadeset pa do gotovo trideset godina, igraju u život i smrt. Dvojica imaju i relativno sveže tragove tuče na licima.
- Ma bio sam na Dorćolu da igram sa nekom ekipom, stvari su malo izmakle kontroli, pa... Ne zna momak šta su koraci, ali zna da se bije, pa smo to raspravili na njegovom jeziku - kaže Danijel Rajić (23).- Znaš kako je, ako ga pustiš jednom, krašće do kraja, tako ne može da se pobeđuje. Moraš da pokažeš zube. Ali, to se ne dešava često. Znaš, stvar je u pobedi. Ja znam kako je moj stariji burazer igrao basket, davno, davno. To je bio lepši basket, mnogo finiji, sa puno tehnike, malo faulova, više pasova... Ali njihova odbrana je bila... Mekana. Oni ne bi dobili basket sada ni protiv ove dece ovde.
- Ma, dobila bi tebe deca sa deset razlike! - naljutio se Jovan, kojeg je frustracija gledanja bez mogućnosti učestvovanja, dovela gotovo do suza.
- Nemoj da me biješ samo, molim te, vidiš da sam sveže razbijen - reče Danijel, pa viknu:
- E, aj’ ko sledeći izgubi da pusti klince jedan basket, a?
- Može - prošišti kroz prozukla pušačka pluća jedan tridesetogodišnjak u predinfarktnom stanju, zahvalan za produženu pauzu.
Klinci su izgubili, nažalost za tri koša, pa ih je miris pobede nad starijima totalno izbezumio. Posvađali su se i razmileli, nesretni, kućama po soliterima. Jovan je u prolazu pozdravio svoje drugove koji su pili pivo i pušili, pljuckajući pred bakalnicom i otišao da do kraja izliže video-snimke neverovatnih šuteva Predraga Stojakovića 'iz kornera'.
Ujutro je bio sam na terenu, šutirao iz ugla, a krajem drugog sata postao je zastrašujuće precizan. Branko Čečen
