Izvor: Blic, 16.Feb.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moji mama i tata postali su trošak
prikazana u 'Zvezdara teatru'
Moji mama i tata postali su trošak
I tako odjednom, potpuno odjednom, ja odrastao... i niko me ne štiti od svega toga. Otišli su mi oboje. Tata od srca, a mama od raka. Pili su pilule za spavanje i spavali po ceo dan da ne bi jeli, jer nije bilo para. Ja sam radio u preduzeću i plate nismo dobijali po pola godine. A oni nisu dobijali penzije. Samo su se gasili. Kao kad ti se potroši baterija na voziću. Odustali od svega. Gledam njih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << oni gledaju mene i pate što ja očajavam. Postali su trošak. Moji mama i tata su postali trošak... koji nema ko da pokrije... A bili su već dugo, dugo mrtvi. Umrli, a ostavili tela onako za sobom koja se još neko vreme mrdaju. A u očima lepo vidiš da života nema... - sedeći na hoklici, sklupčan poput embriona, mirno i tiho - a tako se valjda saopštavaju istine - govori Danilo Lazović.
Na improvizovanu scenu, omeđenu kanapom, koji predstavlja 'rampu', ulazi Ljiljana Dragutinović. Pogled je unezveren, u ruci joj kesten-pire.
Ona je Goca, Danilo je Braca, a imaju i zamišljenog partnera Acu, Gocinog sina iz prvog braka. Tu je i Gocin pokojni muž. Nema ga, a prisutan je. Živi u svojim odelima u ormaru, u Gocinoj raspolućenosti, u protestujućoj autističnoj ćutnji deteta... Postoji i Gocino i Bracino dete. Embrion u stomaku.
Ekipa 'Blica' je dobila eksluzivnu priliku da u 'Zvezdara teatru' prisustvuje probi predstave 'Krivci' (po tekstu Nebojše Romčevića, režira je Ljuboslav Majera), koja će biti premijerno prikazana 18. februara.
'Reč je o ženi koja nakon samoubistva muža, sa kojim ima dete, dovodi novog čoveka u kuću. Dete nekomuniciranjem pokazuje neslaganje i protest. Priča je pokušaj žene i muškarca, u trouglu sa detetom, da prežive život i dosegnu bar malu sreću. Ne uspeva im. To su stalni pokušaji koji nemaju hepiend, kao u američkom filmu. Kod nas toga nema. Ovako se živi, ovako se i umire. Ovo je priča o bolnim ranama koje se konstantno diraju i nemaju vremena da zarastu', kaže nam reditelj.
Mrak je. Iza paravana, kroz improvizovana vrata ulazi Goca. Sluđena je. U pogledu joj neverica i ludilo.
- Neko me udario po licu - kaže.
- Goco, šta ti je?! - čudi se Braca, ustajući sa kauča.
- Neko me udario... Aco, sine! Jesi li ti udario majku? Zašto rukom, zašto sine nisi uzeo nož, pa da me više nema?! - počinje histerično da plače.
Braca je gleda, prilazi joj s leđa, grli je celim telom, smiruje, odvlači do kauča i stavlja da legne.
- E, ovo da je vučem po bini nije ni za krivi... - nezadovoljan je Danilo Lazović.
- Možda bi bilo bolje da je poneseš do kreveta - sugeriše reditelj.
- Usko ovo, bre (Danilo misli na pozornicu), a Ljilja Dragutinović dodaje da nije baš laka za nošenje.
Sledeća scena. Goca sedi. Braca ju je napustio. Šćućurila se i gleda u njegov kofer.
- Vratiće se on. Vratiće se, nije poneo stvari...
Braca se vraća, seda na kofer i tupo gleda u prazno. Ona ga sa zebnjom posmatra. On ustaje, uzima kofer i odlazi.
- Sada smo sami - pomirljivo kaže Goca, obraćajući se sinu Aci, dok joj se oči pune suzama.
Na pauzi, dok jede kiflice i pije kafu, Ljiljana nam priča o liku koji tumači:
'Ona je hrabra do krajnjih granica izdržljivosti u pokušaju da život napravi od nečeg što je krnje. Njoj fali muž, detetu otac, njemu fale i žena i dete. Nema prave porodice, nema pravog doma. Ovo je atavistička priča o rasturu porodice i potrebi da se pravi život. Priča o smislu. Jedino što znam jeste da Gocu moram da odigram ‘bez glume’. Moram reći istinu, a istinu ne možete da glumite.
‘Sada smo sami’ - to je priča, to je istina. Bili su sami i ostaće sami.'
Dok Danilo razmatra da li je bolje da Braca Gocu samo ogrne kaputom, ili da je ipak obuče, napuštamo sobu za probu. Iza zatvorenih vrata dva velika glumca u liku malih, običnih ljudi pokušavaju da bar malo osmisle besmisao. Simonida Milojković Mrtvi i živi
Danilo Lazović, na pitanje - u čemu je poenta lika koji tumači - odgovara:
'On je čovek kao i svaki drugi pored koga svakodnevno prolazimo i ne primećujemo da se u njemu dešavaju veliki lomovi, velike ljubavi, nadanja... Dešava mu se užas samoće. Relativno je to koliko smo živi, a koliko smo već umrli. Što je u nama više onih koji su samo formalno umrli - utoliko smo mi življi.
Jer, ima tako, za nesreću, naših ljudi koji 'postanu Francuzi', zaborave da u njima zapravo jašu njihovi preci i da oni njihov život žive. Mi smo samo pojavan deo u tom ogromnom društvu naših predaka. Ima nešto od toga i u ovom tekstu i zbog toga je on zanimljiv.'
