Izvor: Blic, 10.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mile Rembrant i slika sa otpada
Mile Rembrant i slika sa otpada
Gradske deponije sve više podsećaju na 'mini buvljake', gde se odlaže ne samo smeće i svakojaki kuhinjski otpad, već često, nažalost, i neželjeni plod ljubavi, neupotrebljivi delovi nameštaja, mašina i aparata svakojake vrste, pa čak i automobili. Od prošlog oktobra deponije su preplavljene i nekim obeležjima kojima su se naši dedovi i očevi toliko ponosili - ordenima i medaljama svakojake vrste.Ljudi koji žive na deponijama i od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << otpada sa deponija, nerado govore o onome što sve nalaze na gradskim smetlištima. Ono što nađu vredno, prećutkuju, jer deponije su podeljene, svako ima svoj 'rejon' i zna se ko je gazda na kom delu. Problem nastupa onda kada 'Gradska čistoća' promeni lokaciju istovaranja otpada i tada počinje trka za osvajanje nove teritorije.
Rasim Kemelj je jedan od tridesetak ljudi koji izdržavaju porodicu sakupljajući i prodajući upotrebljiv otpad sa subotičke deponije. U svojoj višegodišnjoj potrazi za predmetima koji se mogu prodati, Rasim kaže da je samo jedanput, u jednom pohabanom odelu, našao sto maraka i to je 'jedina konkretna lova'.
- Ima nas nekoliko, skupljamo najlon. To su ti ove plastične kese i vreće u kojima ljudi bacaju smeće. Mi to sve složimo i prodajemo Ledenjaku (plastičar na Paliću, prim. aut.), a on dalje to prerađuje i pravi nekakve cevi. Plaća nam pet dinara za kilo. Nekada se zaradi sto, nekad pe’sto dinara. I to je više nego ništa - kaže Kemelj.
Mada na gradskim deponijama ne postoji podela šta ko skuplja, ipak najviše je onih koji se odlučuju za flaše. Taj posao prepušta se uglavnom mlađim članovima porodice dok ne steknu druga iskustva.
- Jeste, bre, majstore. Neki moji Petrovići su nalazili i zlatne lančiće. U postavi jednog kaputa su našli zašivenu lovu. Nisu ‘teli da kažu koliko, al’ posle toga ovde ih nije bili dve nedelje. To što pitaš za slike_arhiva, nije tačno. Koj’ je, bre, taj Rembrant?! Mi znamo onog Mileta Rembranta što stanuje u baraci kod senćanske pruge. On se jednom falio da je našao neko iscrtano platno, ali kada ga je opr’o u mašinu, slika izbledela, pa je sašio letnji šešir. Ja sam, lično, jednom naš’o onog našeg Džeja Ramadanovskog, al’ brate više bi’ voleo da sam naš’o Lepu Brenu, onako ispruženu, bez ‘aljinče.
Raša Petrović dodaje da je našao i nekoliko 'onih velikih zlatnih znački, što zovu medalje i ordeni'. Sve ih je dao 'po dvaes dinara komad'.- Neki su se, bogami, sijali kao od zlata, al’ komšija kaže da mu prodam sve đuture i zaradio sam deset maraka.
Ordenje je, inače, novi artikl na subotičkoj gradskoj deponiji, smeštenoj na oko 30 hektara. Novi članovi političkih stranaka, ili njihovi naslednici, misle, valjda, da će im biti zamereno što su im preci s ponosom nosili spomenice, ordene zasluga za narod, junaka socijalističkog rada, medalje za hrabrost... pa ih se lišavaju tako što ih pobacaju u smeće.
Ima, naravno, i događaja o kojima se nerado govori. Fereno Poša koji je nedavno u krpenom zamotuljku pronašao mrtvo novorođenče, a sam sa smetlišta izdržava šestoro svoje dece, rasplakao se, pozvao policiju i tri dana tražio utehu u kiseloj rakiji jabukovači.
Prašnjava i smrdljiva gradska deponija u Subotici izvor je egzistencije za tridesetak porodica. Njihova strahovanja da će JKP 'Čistoća i zelenilo' moći da godišnje izdvoji deset miliona maraka i smeće drugačije lageruje, bez njihovog prisustva zasad su bezrazložna, jer tog novca nema, kao ni izgleda da će uskoro biti obezbeđen.
Život na gradskim deponijama se nastavlja. Surov, prljav i smrdljiv, ali ipak život od rada, a ne od krađe, kažu subotički 'smećari'. M. Popadić
