Izvor: Blic, 01.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi smo ljudi iz vode...
Mi smo ljudi iz vode...
Alija jedini od njih ne voli reku. Silom prilika je tri i po decenije na njoj. Sanja da stane na čvrsto, da zaspi na čvrstom, da ima svoju sobicu, makar dva sa dva, ali - na zemlji. Građevinska firma u kojoj je radio raspala se, on ostao bez posla. Kao podstanar, bez novca i za kiriju, uselio se na mali splav, sklepao kućicu od nešto dasaka i tu ostao. Sanja kopno. On je zatočenik reke.
I dvojica njegovih komšija zatočenici su reke. Ali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << oni su tim zatočeništvom ostvarili svoje snove. Ima ih u tom delu, kažu, svega trojica. Najbliža adresa je Radnička 6, adresa pumpe i Šećerane. Oni su ispod nje. Na Adi. Žive na vodi. Na Savskom jezeru.
Milan Kardaš je rođen u Šapcu. Formalno. Istinski, smatra da se rodio na Dunavu. Na njemu je od svoje prve godine, na stanici Dunav. To je njegovo prirodno okruženje, prirodno stanje. 'To ti je kao dete u placenti. Reka je moja materica', objašnjava. Dugo je imao 'dom za poneti', šator koji je po sedam-osam meseci, dok ne dunu vetrovi i snegovi, rasprostirao na Lidu, Ratnom ostrvu, ili negde drugde na obali. I tu živeo. A onda mu se posrećilo - kupio je 1986. godine stari tegljač, 18 metara dug, da ima 'normalan' dom. Doterao ga na Adu da ga renovira i sredi, pa da se vrati na Dunav. Ali, nije se vratio. Na istom je mestu, s tom razlikom što se proširio, 1995. godine. Kada je dobio stan, odmah ga je prodao i kupio stari potiskivač 'Drvar'. 'Gajba' od 650 kvadrata. Četiri sobe, kuhinja, trpezarija, kupatilo, nekoliko WC-a, velika banket-sala u potpalublju, koju izdaje za razne svečanosti s vremena na vreme, tek da preživi. I da se nešto dešava. I žena Zorica mu je s reke, Zemunka. Unuka je Nikole Bugarina, alasa kojeg je u 82. godini Dunav odneo nekuda, da ga nikada više ne nađu.
- Bog nas je spojio, pa smo ujedinili našu ljubav sa ljubavlju prema reci - kaže Milan.
Ljubomir Veselinović ne živi na reci, ako se tako može reći za nekoga ko je sedam decenija samo povremeno spavao u stanu, a sve svoje slobodno vreme provodio na Adi. I rođen je na reci, na Zrmanji, a od 1931. godine je na Savi. Bio je filmski radnik, šef rasvete, deo onih koji su stvarali istoriju jugoslovenske kinematografije, od 'Sofke' do 'Sivog doma'. Najrađe je sarađivao sa Žikom Pavlovićem, a družio se i bio nerazdvojan sa Pavlom Vujsićem. Na Savi.
- Pajin splav je bio pored mog. Svakog dana u kotliću se kuvalo po nekoliko jela, a drugi-treći dan zavrtelo i poneko prase. Eto ga sada taj ražanj tamo u ćošku, zarđao. Dobro se omastimo, pa zalivamo. Ujutru se preko flaša jedva hodalo. Popodne sve iz početka. Bila su bolja i sretnija vremena, družili smo se, veselili, živeli punim plućima. U to vreme nije bilo bogatih, svi smo imali pomalo. Ljubomirov život odvijao se na Savi. Rastao je bez oca, od malih nogu učeći se opstanku. Još kao dete asistirao je ribarima 'kupujući zanat', posle čamcem prevozio bostan od Bare Venecije za pijacu na Dedinju, a među najoriginalnijim zaradama bila je prodavanje vode na trkalištu. Dolazio je sa prijateljem ranije, da naprave blato oko česme, kako niko ne bi mogao da priđe a da se ne isprlja, pa u blizini prodavali krigle vode. I zarađivalo se.
Njegova kućica na splavu nema četiri sobe i sve ostalo, kao kod komšije Milana. Daske je izgrizla patina vremena. U predvorju velika stalaža, na kojoj su uglavnom šolje od kafe i sitne potrepštine, pored nje stari 'Obodinov' frižider i šporet bez dugmadi. Okolo pivske flaše, dve konzerve 'sandolina', prazna burad, oprane čarape na priručnom konopcu za veš. Ponegde po terasi zasađeno cveće, u uglu bačen spominjani ražanj. Kao i osti, zarđao od neupotrebe. Ljubomir gleda u Savu, i kao da sa njom priča, tiho govori:
- Voda je satkana od čarolije. Ne osetiš, ali ceo život, kao da su te morske vile začarale, neraskidivo ostaneš vezan za nju. Kraj nje je i vazduh drugačiji, pluća i duša su slobodni i nesputani. Osećaj slobode. Iskonske prirode. Voda ima magnet. Vuče te i drži. Ne pušta. Ni ona tebe, ni ti nju.
Počinje da rominja sitna kiša. U blizini, Alija psuje reku... Rajko Rosić Šta se dereš, ja sam upao !
Imali smo običaj da sedimo na obali, uz vatru. Paja Vujisić je voleo da peče krompir u pepelu, u žaru. Pevali smo, šalili se, veselili, a u neko vreme, kad je osetio da ga alkohol obara, Pajin brat Dujo krene prema splavu preko uske daske koja ga je spajala s tlom. Viče Paja Duju, pošto je popio, da pazi da ne padne. Dujo na to gunđa, ali kada je bio na pola puta zaista upadne u vodu. Skoči Paja i počne da se dere na njega. Te, jesam li ti rekao, te ovo te ono, dok mu se ovaj ne obrecnu: 'Dobro, bre Pajo, što se ljutiš? I što se dereš? Nisi ti pao, ja sam upao u vodu!', priseća se Ljubomir.
