Izvor: Blic, 10.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi smo brojači beskorisnih dana
Mi smo brojači beskorisnih dana
Kada je početkom minulog rata Boško Vajagić, penzionisani radnik Ministarstva odbrane u Velikoj Kladuši, napuštao Gradinu, selo na tromeđi Banije, Korduna i Krajine, nije ni slutio šta će ga sve snaći na tom putu punom neizvesnosti i iznenađenja.
- Otišli smo u traktorskoj prikolici, potucali se Bosnom i Hrvatskom, a onda udomili u Trnopolju kod Prijedora, u tuđoj kući. Sada smo u naselju Garevac. Stotine sudbina ovdje je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pronašlo komadić zemlje i neba. To je nedovoljno za život, a suviše da bi se nestalo i propalo - priča Boško.
U starom kraju sve je zaraslo u korov i šumu, zidovi zarušeni, po njivama zaostale mine. Nema se, kaže, gde...- Ovdje pod Kozaru došli smo na obećanje da će nam biti dobro, dobiti placeve, izgraditi kuće... mislili smo, biće pomoći, ali dan po dan, vrijeme teče i demantuje naše vođe. Zemlje samo dunum, ni to nije uknjiženo na naša imena, struje nemamo, vode takođe - objašnjava Boško koji u omalenoj kući živi sa suprugom, sinom, snahom i dvoje unučadi. Krov nad glavom sami su podigli.
- Nismo seljaci jer nemamo zemlju, nismo građani jer ne živimo u gradu niti imamo posla, sve je na dnevnicu, mi smo zapravo brojači beskorisnih dana koji ne donose ništa. Čekamo bolja vremena, a znamo da smo više magarci nego ljudi. Znate, magarac kad dođe do vrha brda, ne zna šta da čini sa sobom, tako i mi. Stigli smo do vrha planine nastale od obećanja i sad se dalje ne može - slikovito priča Boško Vajagić. U Garevcu je stotinu i deset kuća, njegovih sapatnika pristiglih iz Like, Dalmacije, Krajine, centralne Bosne... Svako sebi gradi dom, neko ciglom, neko daskom i prućem. Po neko ima i nešto živine. Vajagići su imali dve krave, a mleko predavali banjalučkoj 'Mljekari'. Računi su ostali otvoreni jer najveći deo nije plaćen.
- Krave smo dotjerali iz zavičaja, davali mlijeko po 35 pfeniga, ali to nisu plaćali, tek ponekad. Dugovi su i iz ‘99. godine, više ne znam ni koliko je to. Često sam odlazio u 'Mljekaru', tražio, molio... Oni prvo neće da se jave, onda kad tamo dođem, kažu nema države, nema para... Onda se povučem u zasjedu pod banjalučko kestenje, pa mislim kako da ih nadmudrim - kaže.
Oko Boška već se sakupile komšije, neki misle da je došao službenik iz 'Mljekare', pa se obradovali.
- Deder, Božo, ispričaj, kako ti ono dođe do direktora? - podstiče ga neko iz grupe.- Malo se počešljam, popravim izgužvan kaput, zamislim se u drugačijoj ulozi, te portiru odvažno kažem, ja sam donator, trebam direktora. 'Kako da ne', osmjehnu se on, pa mi širom otvori vrata. I direktor me srdačno dočeka. Ja sam taj donator, rekoh. Tri godine doniram mlijeko. Dajem ga po trideset pfeniga, a to isto kupujem od vas zapakovano po dvije marke. E sad, vi skontajte koliko sam vam bitan, ne vjerujem da imate boljeg donatora od mene i mojih komšija. Skrivajući razočaranje posjetom, veli da je država šuplja i da nema para. Jok, velim ja, vi me ne razumijete. Mlijeko sam davao vama, a ne državi! Ne imajući kud, šarnu mi na neki papirić, pa na blagajnu, plata za jedan mjesec, tek da se imam čime vratiti kući.. - ispričao je Božo Vajagić. Milan Pilipović
