Izvor: Blic, 14.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi čekamo, samo ne znamo šta
Mi čekamo, samo ne znamo šta
Železnička stanica u Kosovu Polju. Dva sata posle podne. Voz čeka na polazak. Pripadnici Kfora još jednom proveravaju da li je sve bezbedno za polazak starog, prašnjavog voza, koji se na prvi pogled ni po čemu ne razlikuje od onih na bilo kojoj železničkoj stanici u Srbiji. Ima, doduše, oznake UN, a većina prozora je razbijena ili napukla. Stranici ga zovu i 'voz slobode kretanja', ide dva puta dnevno, ujutro oko pola sedam i posle podne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << oko pola tri i njim Srbi putuju od Kosova Polja do Zvečana. Od nedavno ovaj voz prevozi Srbe i od Kosova Polja do Lipljana.
'Ovo nam je jedini prevoz', kaže Sonja Petrović, dok sedi u kupeu sa četvoro dece. Bila je kod svojih u selu Babin most kod Obilića, i ikao voz staje i u Svinjarima, selu gde je udata, sići će u Zvečane, a sutra se konvojem vraća kući. Kaže da je tako sigurnije jer 'nema ko da je dočeka, a u Svinjarima, pored stotinjak Srba, žive i Albanci'.
Njena kuća je odmah pored Kforovog punkta u selu, tako da se oseća donekle bezbedno. Ipak kaže: 'Težak je to život. Ma i nema života. Mi čekamo, a ne znamo šta'. Okuplja oko sebe decu i steže ih za ruku. Jada se da deca ne smeju da izlaze iz dvorišta, a najstariju Jelenu, koja je završila četvrti razred, mora da prati do škole. Jelena stidljivo dodaje da ih jetek šestero- sedmoro u školi, smeštenoj u jednoj seoskoj kući. Ne zna šta će najesen, pošto u selu nema petog razreda. 'Ne znam kako ćemo, ali moraće u školu u Mitrovicu', dodaje majka.
Vesna Derikavić iz Obilića svake subote putuje vozom do Zvečana, gde joj živi sin. 'Gde da dovedem dete u Obilić kada tamo nije sigurno', pita se. Vesna dobro poznaje put. Dok nabraja stanice, objašnjava gde žive Srbi. 'Malo nas ima u Kosovu Polju, dok u Kruševcu nikog nema. Oko tristo u Obiliću. Plemetina i Prilužje su dva sela u kojima žive samo Srbi. U Mijalićima, Samodreži i Vučitrnu nema Srba. U Svinjarima je pola-pola, zatim albanski deo Mitrovice i srpski Zvečan', priča Vesna.
Putovanje vozom, kako kaže, nije uvek bezbedno. Ranije su Albanci često kamenovali voz, pa ga je jedno vreme pratio i helikopter. Sada ima manje problema, ali vojnici Kfora koji obezbeđuju voz, pri svakom prolasku kroz albansko selo, upozoravaju putnike da se sklone sa prozora.
I danas šesnaest grčkih vojnika obezbeđuje voz. Ne žele da pričaju ni da se slikaju. Mašinovođa je takođe pripadnik Kfora.
Trojica Roma iz Kosova Polja putuju vozom na pijacu u Zvečan. Ne idu često, samo ponekad. Fekim je sa sobom poveo i dva sestrina sina od osam i deset godina. Ne vole da se slikaju i pričaju sa novinarima.
Zato su za priču raspoloženi Dragan iz severnog dela Kosovske Mitrovice i Zoran iz Zvečana. Predstavljaju se kao Pućko i Babuš. Majstori su, uvode vodu i postavljaju pločice. Radili su deset dana u srpskom selu Grace, na novoj školi.
'Pomagali su nam i neki naši drugari Albanci, ali ne možemo da im pominjemo imena', objašnjavaju dok nazdravljaju završenom poslu.
Hodnikom užurbano patroliraju grčki vojnici. Upozoravaju sve putnike da se odmaknu od prozora, ali ovaj put revnosnije nego što to uobičajeno čine. To je znak da se približava južni deo Kosovske Mitrovice. U tišini voz se zadržava nekoliko minuta na stanici i kreće ka odredištu.
Zvečan, krajnja stanica ovog putovanja, najživlja je od svih.
Još voz nije stao, a na peronu se guraju ljudi. Čekaju na ulazak, jer voz za nešto više od pola sata kreće nazad. Novi putnici imaju mnogo više prtljaga nego onih koji napuštaju voz. I jedni i drugi su mnogo bučniji nego što je to bilo na stanici u Kosovu polju i tokom putovanja. Verovatno će s vremenom da utihnu kada krenu 'vozom slobode kretanja' ka centralnom delu Kosova. Jelena Bulajić
