Izvor: Blic, 17.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesec, prva stanica
Mesec, prva stanica
Svi hoće na Mesec: Amerikanci, Kinezi, Indijci, Evropljani. Ali, šta tamo ima da se jede? Da li se sa Meseca lakše stiže do Marsa ili je možda ipak jednostavniji direktan let sa Zemlje? Pre velikog poduhvata treba odgovoriti na bezbrojna pitanja.
Autori naučno-fantastičnih romana odavno imaju viziju o Mesecu kao planetarnoj stanici sa koje bi se Zemlja branila od vanzemaljaca i koja bi služila za eksploataciju vrednih minerala. U sredu se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << toj viziji pridružio i američki predsednik Džorž Buš koji bi želeo da do 2020. godine na Zemljinom satelitu izgradi bazu. To bi bila odskočna daska za letove na Mars, pa i dalje.
Od kada su astronauti sa 'Apola' pre više od tri decenije skakutali po Mesecu sakupljajući kamenje, zaluđenici za svemirske letove sanjaju da se na Zemljinom trabantu sagrade baze. Sada je čovek koji ima i moć i novac izjavio da će to i da uradi.
Sa naučne tačke gledišta postoji mnogo razloga da čovečanstvo ima depadans na Mesecu. Na njegovoj mračnoj strani mogli bi da se instaliraju radio-teleskopi koji bi osluškivali svemir, a da ih pri tom ne ometa haos radio-talasa koji okružuju Zemljinu kuglu i u slučaju kvara ne bi morali da se preduzimaju skupi letovi sa Zemlje, zato što bi se na Mesecu već nalazila ekipa stručnjaka. Bolja isturena tačka ne postoji u čitavom Sunčevom sistemu.
Međutim, da bi čovek mogao ponovo da kroči na Mesec, trebalo bi izgraditi novu generaciju svemirskih brodova jer današnje rakete nisu građene za trodnevni let do našeg suseda, a pošto su navodno izgubljeni nacrti za legendarnu raketu 'Saturn V', trebalo bi konstruisati nešto novo.
Konstruisanje nove rakete za Mesec predstavljalo bi za inženjere NASA dečju igru. Problemi bi nastali tek prilikom instaliranja baze: kako obezbediti kiseonik, vodu i hranu? Kako zaštititi 'lunarnaute' od permanentnih kosmičkih zračenja? Mudre glave su već godinama o tome razmišljale i navodno za sve postoji rešenje. Srećom, sonde su na južnom polu Meseca otkrile vodu što je bilo presudno da se uopšte počnu praviti planovi o bazi na Mesecu. Kiseonik je u velikim količinama vezan za okside Mesečevog kamenja i on bi mogao odgovarajućim postupkom da se oslobodi. Kasnije bi mogle da se gaje biljke koje bi uspevale u lunarnoj biosferi. Tu bi, naravno, morali da se angažuju stručnjaci za genetski inženjering. U prvo vreme bi debeo sloj kamenja na krovu baze služio kao minimalna zaštita od zračenja.
Život u skučenoj bazi u skoro bestežinskom stanju predstavljao bi dobru pripremu za let na Mars, koji bi trajao bar šest meseci. Utoliko Bušova ideja o letu na Mars sa zadržavanjem na Mesecu i nije tako besmislena. Međutim, stručnjaci za sada nisu načisto šta bi bilo isplativije: direktan let do Crvene planete ili prekidanje puta na Mesecu. Sve dok ljudi ne budu u stanju da od lunarnih sirovina proizvode rakete za Mars, kao i potrebno pogonsko gorivo, letelice neće moći da se lansiraju sa našeg trabanta. Prema tome, non-stop let Zemlja-Mars bio bi za sada prihvatljiviji.
U svakom slučaju, brod sa posadom koji bi leteo do Crvene planete morao bi da koristi nuklearno gorivo. Nuklearni reaktor potreban za let do Marsa morao bi na ovaj ili onaj način da se sa Zemlje lansira u svemir, a poletanje raketa sa tako visokoradioaktivnim materijalom ne zadaje glavobolje samo ekolozima.
Džordž Buš je govorio o letu na Mars i dalje od ove planete. Nije baš jasno na koje je planete mislio. Merkur i Venera su suviše usijane da bi čovek mogao na njih da se spusti, a one udaljenije od Marsa su gasovite, tako da je spuštanje na njih u principu nemoguće. Jupiter i Saturn imaju nekoliko zanimljivih satelita, ali za sada stvarno ne treba razmišljati o tako udaljenim nebeskim telima. U dogledno vreme će već i sam Mars predstavljati dovoljno veliki izazov.
Trebalo bi investirati milijarde i milijarde dolara pre nego što ljudi budu mogli da krenu na takva putovanja i postavlja se pitanje da li SAD to mogu i hoće sebi da priušte. Priča o Marsu možda više treba da deluje kao melem za duše Amerikanaca u teškim vremenima, ali je, ipak, realnije da se naučnici usredsrede na Mesec. Tu su i troškovi i razdaljine i tehnologija pregledniji, a osim toga, bila bi prava bruka da konkurencija pretekne SAD. Jer, Rusija, Japan, Kina, Indija i Evropa takođe su zainteresovani da slete na Mesec. Evropska Agencija za svemirske letove ESA već je saopštila, iako manje pompezno od Buša, plan leta do našeg satelita: prvi Evropljanin treba da stupi na Mesec 2024. godine. Da li će možda zakucati na vrata američke baze? CDC/SM
