Izvor: Blic, 03.Avg.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Među legendama džeza
Za prosečnog posetioca kulturnih manifestacija u Srbiji zvuči neverovatno da jedan džez festival može da traje deset dana, da okupi oko 200.000 ljudi, da se performansi događaju svakog dana od 13 sati do ranog jutra narednog dana, a sve to na više od deset lokacija.
U petak, prvog dana festivala na glavnoj sceni "Arena Santa Đuliana" nastupio je mladi vokalni sastav "Klaster". Za mene je to bilo prijatno iznenađenje, ne samo zbog visokokvalitetnog izvođenja, već i zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekoliko kreativnih i nesvakidašnjih ideja. Nakon njih je se pojavila Kijara Ćivelo, najuspešnija italijanska džez pevačica, sa svojim bendom, kojoj je nedavno izašao novi CD za prestižni "Verve". Potom je nastupio i jedan od najpoznatijih italijanskih džez pevača Mario Bjondi sa svojim orkestrom. Ostao mi je u sećanju njegov prijatni bariton koji neverovatno liči na glas čuvenog američkog pevača Berija Herisa.
Impresivni Džo Lok
U teatru "Morlaki" nastupila je legendarna američka pijanistkinja Karla Blej s domaćim trubačem Paolom Fresuom. U manjim prostorima su se održavali koncerti bendova, menjajući se svakodnevno u različitim terminima. Vibrafonista Džo Lok je sa svojim bendom bio impresivan, a za njega sam tek kasnije saznao da spada u najbolje vibrafoniste sveta.
Subotu je obeležio najpoznatiji italijanski džez pijanista Stefano Bolani, kojeg naša publika poznaje sa nastupa na "Umbria Jazz - Balkanic Windows". Nastupio je s brazilskim muzičarima promovišući CD "Carioca", zanimljiv spoj džeza i brazilske muzike starijeg porekla, što je bilo posebno interesantno. Kaetano Veloso, očigledno velika zvezda u Italiji, izazvao je burne reakcije publike, a meni je zvučao kao još jedna emanacija mnogo čuvenijeg Žoao Žilberta, jednog od nosilaca bosa nova pokreta 60-ih. Na kraju večeri su on i Stefano Bolani, na oduševljenje publike, nastupili zajedno. U ponoć je u teatru "Morlaki" publika videla Ivana Linsa sa svojim orkestrom i specijalnu gošću Ninu Frilon.
U nedelju je nastupio kolos džez saksofona, kako su ga predstavili domaćini, legendarni Soni Rolins, a njegov koncert je bio fascinantan iz mnogo razloga. Već u ozbiljnim godinama, proslavio je 78. rođendan, Rolins se teško kretao po bini, ali je muzika sve vreme bila u veoma veselim ritmovima i zračila je energijom i optimizmom. To je bila moćna poruka!
Isto veče, uobičajeno oko ponoći, u "Morlakiju" je nastupio kvartet Čarlsa Lojda. Na momente čak i interesantan, Lojd je predstavio svoj, u dobroj meri fri džez koncept koji je, po mom skromnom mišljenju, ipak uglavnom naporan za slušanje i ne predstavlja perspektivnu koncepciju modernog džeza.
U ponedeljak smo videli Kasandru Vilson sa svojim bendom. Moćnim glasom i fantastičnom interpretacijom predstavila je interesantnu kombinaciju originalnih kompozicija i džez standarda u originalnim aranžmanima. Svi članovi njenog benda bili su na visokom izvođačkom nivou, veoma kompaktni, kako muzičari kažu "usvirani", tako da je utisak o koncertu sjajan.
Na glavnoj sceni nastupio je i Dejvid Sanborn sa svojom ritam sekcijom i duvačkom linijom sastavljenom od domaćih muzičara. Sanborn je bio prijatno iznenađenje za sve jer je izvođenje bilo iskreno, kompaktno, s repertoarom uglavnom u duhu bluza. Posebno interesantno je bilo izvođenje čuvenog standarda "Sent Luis Bluz". Oko ponoći u "Morlakiju" je nastupio Stefano di Batista, verovatno najuspešniji italijanski džez saksofonista. Svirka je bila odlična i to veče se pokazalo da su italijanski džezeri sposobni da nose lavovski deo programa festivala.
Utorak je obeležio neubedljiv nastup poznate američke pevačice Roberte Flek, našoj publici poznate po izvođenju čuvene kompozicije "Killing Me Softly". Te noći je u "Morlakiju" nastupio najpoznatiji italijanski džezer Enriko Rava sa "Chat Mood" kvartetom. Svirali su program čuvenog Chat Bakera, s kojim je Rava svojevremeno sarađivao.
Nenadmašni Henkok i koncerti za pamćenje
Sreda, možda jedan od najkvalitetnijih dana na festivalu. Legendarni Herbi Henkok je sa bendom promovisao novi CD "River", koji je posvetio Džoni Mičel i njenom opusu. Pri kraju koncerta odsvirao je i neke od svojih hitova, poput "Cantaloupe Islands" i "Cameleon". Pre Henkoka na istoj sceni nastupio je mladi američki džez pijanista Džerald Klejton sa triom, svirajući u takozvanom post-bop stilu, pokazavši u kom pravcu će se kretati trendovi u modernom džezu. U ponoć je u "Morlakiju" nastupio čuveni Čarli Hejden sa "Quartet West bendom". Nastup je, jednostavno, bio vrhunski, a topao prijem publike završio je nezaboravnim bisom.
Četvrtak sam željno iščekivao jer je nastupao kvartet Gerija Bartona s Petom Metinijem, Stivom Svolovom i Antonijem Sančezom. Koncert za pamćenje! Barton je bio standardno dobar, ali kada Metini uđe u solo deonicu primeti se potpuno drugačiji nivo kreacije. Kada se pridoda fantastično muziciranje i komunikacija Sančeza i Svolova s ostatkom kvarteta, dobija se vrhunac izvođenja, ne samo u okviru džez muzike.
Vredno je pomenuti i koncert Džejmsa Kartera u "Morlakiju" ranije te večeri. Karter je sa svojim bendom nastupio bezrezervno, iskreno i s punom energijom. On je još jednom podsetio sve prisutne šta bi trebalo da bude najvažnije u nastupu džez muzičara na važnim festivalima. Često smo u Beogradu prisustvovali koncertima velikih majstora gde se, ipak, na opšte razočaranje, mnogo kalkulisalo s uloženim trudom. Karter je iskrenim pristupom repertoaru oduševio prisutne, doživeo bis i ovacije.
U ponoć sam video sjajno izvođenje starog, dobrog bi-bapa, majstora vibrafona Bobija Hačersona, koji je pokazao izvanrednu vitalnost i lucidnost uprkos ozbiljnim godinama.
Razočarala Čaka Kan, megakoncert Ališe Kiz
Petak je doneo, za mene, možda i najveće razočaranje. Posle odličnog koncerta Roja Ejersa, s pažnjom sam iščekivao nastup čuvene pevačice Čake Kan. Od samog početka pevala je slabo, neubedljivo do neprepoznavanja, vrlo često u falsetu i gotovo da nije pevala osnovne melodije - to je bilo dodeljeno sjajnom pratećem vokalnom sastavu. Na kraju smo svi zaključili da nešto nije u redu s njenim glasom i čak smo primetili u par navrata da prateći vokal peva umesto nje, dok Čaka samo otvara usta, ali i to neprecizno. Sve zajedno je izgledalo groteskno.
U ponoć je u "Morlaki" nastupio Enriko Pieranunci sa svojim bendom u kom su svi, osim njega, zvučali sjajno.
Subota je donela pravi megakoncert. Na scenu arene "Santa Đuliana" je, nakon meni sasvim nepoznate K. J. Denhert (čiji je soul-fank-kantri nastup bio sasvim dobar) izašla prelepa Ališa Kiz sa pratećim bendom. Za razliku od slike koju o njoj ima naša publika (video spotovi sa scenama gde svira klavir i peva), Ališa je koncert počela žustrom plesnom koreografijom, naravno, uz pevanje. Posle nekoliko dinamičnih kompozicija usledile su balade, kada je na opšte oduševljenje publike sela za klavir, koji se nalazio na posebnoj rotirajućoj bini, što je nastupu dodalo dinamiku i ekskluzivnost.
Bred Meldau, koji je održao koncert prošle godine u Kolarčevoj zadužbini, ovog puta je nastupio sa svojom ritam sekcijom, Lari Grendier - kontrabas i Džef Balard - bubnjevi. Meldau je prikazao vrhunsko izvođenje s kratim izletima u impresionizam. Ipak, videlo se da su na njega imali uticaja Bil Evans, Kit Džeret, pa i Čik Korija. Nesumnjiva je, međutim, njegova kreativna originalnost.
Nedelju sam "preskočio" jer me REM uopšte nije zanimao i smatram da im nije bilo mesta u programu. Višednevno praćenje koncerata zamenio sam obilaskom grada. Zaostavština Etruraca nadgrađena rimskom kulturom samo je početak priče o Umbriji i Peruđi. Od renesanse do danas svaki zid i kuća nose svoje parče istorije. Kruna je bio odlazak na jezero Trazimeno s mojim domaćinom Goranom Ilićem, nekadašnjim bubnjarom poznatog domaćeg bluz sastava "Point Blank", bez čijeg gostoprimstva poseta "Umbria Jazzu" ne bi bila moguća.
Nedostupno za naše džezere
Na kraju, trebalo bi pohvaliti i jedan broj manje popularnih muzičara koji su svirali na manjim scenama, a čiji je doprinos dinamici i programskom bogatstvu festivala veoma upečatljiv. Organizacija je za svaku pohvalu, što nije lako postići u starom gradu kao što je Peruđa, jer se nalazi na veoma strmom brdu i do centra se dolazi nizom pokretnih stepenica.
U razgovoru sa gospodinom Đovanijem Tarpanijem, izvršnim producentom festivala, saznao sam da je on, kao i direktor festivala gospodin Panjota, veoma zadovoljan promocijom "Umbria Jazza" u Srbiji - "Balkanic Windowsom". Prema njegovim rečima, nigde u Evropi "Balkanic Windows" nije trajao duže od jedne godine, pa s ponosom ističe da će se u Srbiji održati po treći put 28. avgusta ove godine.
Festival i Italiju napustio sam s pomešanim osećanjima oduševljenja i potištenosti, zbog činjenice da postoje takve veličanstvene džez manifestacije a da su zatvorene za džez muzičare iz zemalja kao što je Srbija. I to, nažalost, na duži period. Za nekoga ko je ceo život posvetio džez muzici, obeshrabrujuće je da su politika i novac važniji za učestvovanje na ovakvim festivalima nego kvalitet i entuzijazam umetnika.
Ipak, nadam se da će naša država shvatiti da mora da finansira naše džez umetnike u pohodu na internacionalne festivale, jer to rade i druge države, promovišući tako i sebe i svoje vrednosti.
Fotografije sam dobio od profesionalnog fotografa i mog prijatelja Tima Dikesona, čije fotografije objavljuju mnogi svetski džez časopisi, a najčešće britanski "Jazz Journal". Hvala, Tim!
Svirke na stadionu, u pozorištu, klubu...
Kako kaže direktor festivala, gospodin Karlo Panjota, u okviru "Umbria Jazz" festivala kao da postoje tri festivala: koncerti u areni "Santa Đuliana", koja je u stvari atletski stadion prilagođen za muzičke performanse u danima festivala, gde se mogu videti najskuplji programi, koncertni prostor pozorišta "Teatro Morlaki", "Teatro Pavone", gde nastupaju najaktuelniji džez muzičari koji promovišu svoja nova CD izdanja, kao i scene na otvorenom - "Trg 4. novembra" i scena "Đardini Karduči", gde se održavaju besplatni koncerti koje može da prati najveći broj posetilaca. Vredna pomena je i scena "Roka Paolina - sala Kanoniera", koja liči na džez klub smešten u srcu antičke tvrđave, kao i sala "Rafaelo" u hotelu "Brufani", gde se džez konzumira u opuštenijoj atmosferi, uz večeru i piće.
