Izvor: Blic, 21.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maskirani revolucionari
Maskirani revolucionari
Svake godine isto. Čovek je pred spavanje skočio do ćoška po cigare, samo je izuo papuče i navukao kaput preko kućnog mantila, vraća se sa novinama sa kojih za trenutak diže pogled, onda staje i otvorenih usta prati devojku belog lica, bele kose, belog odela, belih ruku, belih očiju, osim zenica. Ona pod ruku nežno drži oficira gehajmeštatpolicaj sa sve 'svastikom' na rukavu kožnog mantila i čizmama čije potpetice jezivo lupkaju, upadljivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bledog. Momak škljocne čizmama i uvežbanim, nehajnim zamahom ruke dobaci kratak 'hajl' čoveku, i ode u KST na maskenbal.
- Slušaj, tipični, ne izgledaš tako loše za kerbera, što ti nas lepo ne pustiš, pa da ti se upiše plusić kod svetog Petra, a?
Ona je visoka i ima plavu kosu, kao mladić, taman toliko dugu da joj vrhovi šiški stalno upadaju u krupne oči pod kojima su romantični, gotovo crni podočnjaci na licu bolesno, aristokratski bledom. Ona muva kartodrpca da bez karata pusti unutra nju i njenu bandu, koja se ponaša krajnje superiorno, nezainteresovano i izuzetno bezobrazno. Ostaju na vratima u apsurdnom pokušaju da ponižavanjem izbore ufur na maskenbal.
Udar postmodernizma bio bi užasan i u manjoj dozi: čovek u kućnom ogrtaču, kariranim papučama i pižami, sa daljinskm upravljačem grli (bivšeg) predsednika opštine Svinjare u sivom 'beko' odelu na tanke pruge, oker šimikama od skaja i svinjskom glavom; her Flik i Helga šašolje srpsku seljanku po brčićima; dvoje orto-hiposa sa vezovima po farmerkama dele 'džokavac' sa generalom VJ i crnom leptiricom s velikim, srebrnim krilima i onim antenicama na kojima su sitne mašnice; Papa se žvalavi sa Velikim Štrumpfom (neko je tu, možda, žensko). I tako u krug, po hodnicima prizemlja.
Neonsko osvetljenje, kafanski stolovi sa stolnjacima, dim. Sa onim ružnim, prozuklim razglasom na metalnim šipkama, sede dvojica sa električnim gitarama i 'gruvaju' neki narodnjak. Kolo vodi raspojasani vojnik sa maramicom u ruci, za njim ide red sponzoruša, od kojih je poslednja u bikiniju od leopardovog krzna, sa sisama zaokupljenim odozdo i drhtavo ponuđenim njenom pratiocu, 'Crnogorcu' u crnom odelu, sa velikim pištoljem i briljantinom u kosi, kajlom i ogromnim mobilnim telefonom. Odatle nadalje, sedam-osam napupelih pionirki u belim soknicama, plavim suknjicama, belim košuljicama i plavim titovkama. O maramama da i ne govorimo. Čak su se setile neizbešnih kitica cveća. Za druga Tita koji je u prolazu ugledao svoje pionirke i bez razmišljanja ušetao u svoje carstvo. Kad su ga ugledale, izbezumile su se od sreće. Dok su ga zatrpavale cvećem i prekrivale karminima, dok ih je pridržavao za guze, drug Tito je izjavio za 'Blic':
- Ima nešto naopisivo, perverzno erotsko u ženskoj pionirskoj uniformi.
Žicaroši sa ulaza su se probili unutra, i u podrumu, gde se odigrava najgore DJ podilaženje u istoriji Beograda (hit do hita, niže se može pasti samo u pink-dens ili narodnjake), visoka plava se zaleće, grabi plastičnu čašu sa pivom u ruci nevine žrtve i vuče:
- Ti imaš dve, nije fer, podeli sa bližnjima, egoisto…
Ona vuče, on ne da, čaša se lomi, i pre nego što se pivo prolilo, onaj koji ga je platio i kome je više stalo, popušta. Devojka pije dugim gutljajima, dok joj na još dužem vratu jabučica ide gore dole kao klip nekakvog motora.
Tamo gore, na spratu, WC je daleko u lavirintu komplikovane zgrade. Dok se čovek vraća ka centru zbivanja, socijalno svetlo u prastarom hodniku sa požutelim molerajem, izlizanim pločicama pod nogama i obavestima za studente po oglasnim tablama, depresija polako pobeđuje i budi uspomene na vodove batinaša sa hirurškim maskama, kako trče ovim hodnicima i pevaju: 'Beš’te kući studenti', izmahujući bejzbol palicama. Ali, sa primicanjem centralnom stepeništu, polako se definiše valjajući ritam, zatim i humana, ljudska gitara, sve dok se sa vrata ne bane u sistem širokih stepeništa na čijoj jednoj terasi Partibrejkers startuju lavinu zvuka.
Momak u belom untercigeru, sa nakurnjakom i polucilindrom, pravo iz 'Paklene pomorandže', potpuno je odlepio. Do njega skaču mlada partizanka i devojka srebrnog lica sa desetak antenica na glavi. Bart Simpson je apsolutno oduševljen:
- Mmmmmm, BIP! - izjavio je za 'Blic'.
Samo novinari i tehničko osoblje mogli su da prođu na poslednji sprat i sa povlaštenih položaja gledaju Brejkerse. Naravno, i žicaroši su se nekako probili, to je za plavu devojku i njene bezobraznike bio najmanji problem. Skakali su dok se ona nije bacila na jednog od svojih i odvukla ga u neki pobočni hodnik. Momka je verovatno snašla neka užasna sudbina.
U četiri ujutro, još samo u podrumu je cepala muzika, a u prizemlju je gomila likova iz mašte, istorije, neposredne prošlosti, šund literature i snova, tumarala tražeći se međusobno u teturavom haosu. Još uvek su se koristili alternativnim ličnostima i žudno komunicirali oslobođeni sebe, oklevajući da se vrate u sopstvene živote. Uz jedan stub stajao je momak sa nekakvom maramom vezanom preko kose, stolnjakom sveže otetim sa stočića za ključeve u pretsoblju preko lica i čaršavom sa sitnim zumbulima oko tela.
- Je li, keve ti, a koji si ti moj?
- Ma daj, čoveče, kakve ima veze. Važno da smo večeras nešto drugo… Branko Čečen
