Izvor: Blic, 26.Mar.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mame više nema, slažem njene stvari
Mame više nema, slažem njene stvari
Devetogodišnja Eleonora igrala se u parkiću, u severnom srpskom delu, daleko od mosta koji deli Kosovsku Mitrovicu. Prišla joj je drugarica iz prvog razreda i rekla: 'Tvoja mama... Znaš, mrtva je!' 'Neee! To nije tačno. Ne verujem ti', uzviknula je Eleonora.
- Toliko joj nisam verovala da kada sam se vratila kod kume, nisam ništa ni pitala starije. Ali, počela sam da čekam mamu, a nje nema i nema je! Kažem kumi da hoću >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kući, a oni ništa... Došao je tata u petak. Prišao mi... Zagrlio me i rekao: 'Šiptari nam ubili mamu.'
Ništa nisam pomislila, samo sam počela da plačem... Prvo mi se bilo učinilo da mama nije mrtva, nego da su se mama i tata razveli - priča za 'Blic' mala Eleonora, a glas joj podrhtava.
Samo ne dečje suze... Još za majkom. Prvo što smo pomislili je bilo da je brzo upitamo 'šta bi volela da bude kada por10aste'. Kao iz topa odgovara:
- Frizerka. I tebe ću da farbam, samo ne znam u koju boju - odgovori, ali lice joj se opet u trenutku izmeni. Nastavlja sama da priča:
- Kada su u sredu krenuli da nas biju, po mene je došla komšinica i odvela nas na sprat gore. Onda su odjednom došli po mene i brata i odveli nas kod mamine kume. Tamo smo bili dok nije došao tata i rekao da nemamo mamu...
Eleonora ide u treći razred Osnovne škole 'Branko Radičević', a njen šestogodišnji brat Nikola u Predškolsku ustanovu 'Sveti Sava'. Ne želi da priča. Gađa sestru lutkom bubamarom i uvek pogodi. Suviše je mali, ali Eleonora kaže: 'Eto, jači je i on od mene.'
- Dobro mi je u školi... Samo jedino što se stalno tresem... Volela sam da imam kompjuter kao što ima Ljubiša... Sada... samo volim da se vrati mama. Slagala sam njene stvari. Sve tu koje imamo po stanu... Uredim neku majicu i onda mislim na mamu. Ali... Nešto sam malo i učila prirodu i srpski - brzo dodaje.
Eleonorina mama Jana ubijena je u svom stanu prvog dana albanskog terora. Hicima iz snajpera. Ponekad je i 'vikala na nju i Nikolu kada ne bi nešto dobro uradili ili je poslušali'. Ali, devojčica rado priča kako joj je pokazivala najviše matematiku i srpski.
- Ja mislim nekako na mamu, a deca me stalno nešto pitaju. Svašta me pitaju... Pitaju me i kako joj je bilo devojačko prezime... Nisam mogla da se setim odmah. Posle sam se setila, pa sam otišla da im kažem. Pitali su me: 'A je l’ baš na terasi ubijena?'
- Pa šta im ti kažeš - pitamo je.
- Pa... Ja im uvek odgovorim: 'Da, na terasi.'
Porodica ubijene Jane Tučev živi sa četiri hiljade dinara mesečno. Njen suprug Bora kroz suze odgovara na sva pitanja. On ne radi. U stvari, kaže, zaposlen je u 'Trepči' koja ne radi. Jana, dok je mogla, preprodavala je sitnice na mitrovačkoj pijaci.
- Onda se u decembru jako razbolela. Okoštavanje, želudac, a onda je pala u depresiju. Radim sve što mogu. Na građevini najviše. Treba decu ishraniti. E, da mi nema ovih mojih komšija... I ranije smo živeli kao porodica, sada posebno. Kuvaju žene za decu i hvala im iz srca do neba... - priča polako Bora.
Jana je pogođena sa dva metka u grudi. Nekoliko sekundi pre toga Bora je ušao u stan. Ispirala mu je rane zadobijene od gelera.
- Govorio sam joj da se pomeri. Odjednom se uhvatila za grudi. Stiskala je rane rukama. Uspela da otrči do komšinice, doktorke. Valjda je mislila da joj pomogne. Pala je pred njenim vratima... A onda se izgubila... Znam da su doktori probali da učine sve.
Kada je krenula tužna povorka, Eleonora i mali Nikola bili su u njoj. Majčin kovčeg je bio u kolima. A onda, kada je pred raskrsnicom otac ušao u kola, mali Nikola nije hteo da se odvoji od kola. Željka Jevtić
