Izvor: Blic, 28.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mama, ja ću prohodati
Mama, ja ću prohodati
Nestankom struje prevremeno rođenoj bebi Ljubomiru, u inkubatoru banjalučke bolnice, te ratne 1994. godine, prestao je dovod kiseonika. Još ne zakoračivši u život, sukobio se sa smrću. Izašao je kao pobednik, preživeo je, ali sa ozbiljnim telesnim oštećenjima. I nemogućnošću da u život istinski zakorači. Oboleo je od cerebralne paralize.
Ljubomir danas ima osam godina. I snažnu želju da, ako ikada prohoda, bude fudbaler. Napadač. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Za sada, kada njegovi drugari u kampu to hoće, on bude golman. Klečeći na kolenima brani gol. I ne može baš da pravi parade, ali daje sve od sebe.
Ljubomir je snažno dete. U telu koje ne može da hoda, i kojeg ruke često izdaju, zatvoren je čudesni duh. Kad majka posustane, kada je izdaju strpljenje i nada, Ljubomir je teši, on njoj pruža podršku: 'Ne brini, mama, ja ću prohodati.' I kao potvrdu, pred nama, držeći se za stolicu, pravi dva koraka prelazeći do kreveta.
Telu koje je ostalo bez kiseonika uskraćena je motorika, ali je u njemu zatvoren i čudesni um. Neverovatna inteligencija. Majku Ljubicu su pitali, jednom prilikom mereći njegov koeficijent inteligencije, njoj se čini da je nešto 140 ili 160 ali ne zna šta, da li je svesna kakvo dete ima. Njoj to gotovo da ništa nije značilo, preokupiranoj i obuzetoj izbeglištvom i nemaštinom. 'Ko će o tome voditi računa u svoj ovoj muci?', i pita se i postavlja pitanje.
I priča kako je Ljubomir sa četiri-pet godina, dok je bio priključen na nekakve elektrode, iz dosade, za dva dana, po sat i po, naučio tablicu množenja napamet. Sada uči engleski, dvadesetak reči dnevno, i već se služi tim jezikom. Na većinu zadataka iz TV kvizova, kaže, zna odgovore, o kojima ona nema pojma. A o sportu da i ne govori. Vezan za televizor po ceo dan, najviše odatle upija znanje. Nadaren je posebno za matematiku, a ima i fascinantno pamćenje. Pesmice, nezavisno od dužine, dva puta pročita i već ih zna napamet. Sa pisanjem, zbog oslabljene motorike ruku, teže ide.
- Voleo bih da mogu da imam kompjuter, bilo kakav, samo da radi, to bi mi mnogo pomoglo. Jer, teško pišem, ruke me ne slušaju najbolje. Hoću da budem stručnjak na kompjuteru, pa kada malo porastem, da kao stručnjak odem u Ameriku. I da povedem tamo mamu, tatu i seku, pa da živimo bolje, kao ljudi - kaže.
Ljubomir ide u prvi razred. U stvari, ne ide, već učitelj iz škole 'Dragan Hercog' dolazi kod njega u izbeglički kamp u Krnjači. Tako je Ljubomir đak prvak. A preko Udruženja Saveza za cerebralnu paralizu ima i učiteljicu engleskog Dušku, koja ga uči pojedinačno.
- Ja znam da mi je dete pametno, ne mora niko da mi to kaže, to vidim svakodnevno. Zna mnogo stvari koje su i meni nepoznate, a često me sedne i uči me. Ali, ja moram da brinem kako da se prehranimo i preživimo. Sada pre svega mislim na botulinske inekcije, koje opuštaju mišiće a koje su mu neophodne. Kod nas ih nema, skupe su, pa jurim od jedne humanitarne organizacije do druge i moljakam. Ja moram da pokušam da mu obezbedim banju ili bazen, jer mu plivanje može pomoći da lakše staje na noge. I moram da mislim svakoga dana šta ćemo da jedemo. Njegov mozak je tek posle na redu.
- Ajde, ne brini, mama. Kad-tad ja ću prohodati i postati stručnjak za kompjutere, pa ću vas odvesti odavde da živimo bolje - teši je Ljubomir. Ona ćuti, dok joj jabučica u grlu treperi. Rajko Rosić
