Izvor: Blic, 29.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Malo čupam, mnogo sadim
Malo čupam, mnogo sadim
Bivši subotički tržišni inspektor Stojan Romić, pravnik po profesiji, odlaskom u penziju 1985. godine potpuno se posvetio botanici. I, posle decenije i po mukotrpnog rada, uspeo je da na tlu subotičko-horgoške peščare, u kelebijskom vikend naselju, gde je pesak skoro polupustinjski, uspostavi proizvodnju ukrasnog bilja takvog kvaliteta i raznovrsnosti da 'toga nema nigde u Evropi'. Tvrdnja pod navodnicima je Stojanova, međutim, on je obrazlaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uslovima, silikatom, degradiranim peskovitim tlom, koje je valjalo prvo pripitomiti, pa tek onda na njemu ispitivati botaniku.
Priča o Romićevoj oazi usred Kelebije podseća pomalo na onaj vic o Srbinu i Englezu gde se prvi čudi kako to da 'engleska trava' tako lepo izgleda u dvorištima Engleza, a kod njega je 'nikakva' i pored toga što je redovno zaliva i šiša. Uspećete, odgovorio je navodno Englez, treba samo da je svakog jutra zalivate, svake večeri šišate i tako - dvadeset godina.- Kod mene je slučaj da sam ovde, u mom vrtu, 360 godišnje. Preostalih pet dana odem u lov i to je ceo moj penzionerski život koji sam posvetio biljkama i nije mi žao. Od kada živim među Pančićevim omorikama, srebrnim jelama, smrečama, tujama, bulevardama, skojroketama, elvodijama, pirokantama i mnogim, mnogim drugim biljkama, popravio mi se vid, pritisak - šta to beše i, jednostavno, osećam se fizički veoma dobro.
Sa suprugom Blaženkom Stojan je prve godine samo zalivao i pripremao površinu od oko pet hektara peska, a potom bojažljivo sadio red po red, zalivao kap po kap svaku biljku, vukao vodu iz arterskog bunara, milovao svaku laticu i grančicu i proučavao literaturu.
- Nisam ja bozgna kakav stručnjak iz oblasti hortikulture, ali sam uspeo, bar mi se tako čini, da uspostavim onaj neophodni odnos biljke između zemlje i sunca, da joj udahnem život i sada sa svojim rasadnikom, jednostavno, mogu razgovarati. Ispada pomalo čudno, ali meni ne smeta ako je godina sušna. Sam sam sagradio dva bazena, rasadnik snabdeo cevima i crevima za zalivanje, pa mi je, u neku ruku, i bolje kada ne pada kiša, jer ovako bolje znam koliko svakoj biljci treba vode i toliko joj dam.
Jedina Romićeva nevolja je, kako kaže, to što nema gde i nema kome da proda ono što proizvede. Kod nas se, naime, ukrasno bilje tretira kao šumski sadni materijal, bez obzira što se radi o sadnom materijalu namenjenom oplemenjivanju grada i naselja. Zbog toga, napominje Romić, kada neke biljke prerastu visinu potrebnu za rasad 'ja ih čupam, bacam, pa onda ponovo sadim druge, radi održavanja kontinuiteta proizvodnje'.
Eksperimentišući na kelebijskom pesku Romić je uspeo u takozvanom postadventnom kalkulisanju. Reč je o presađivanju drveća visine do šest metara za specijalnim tretmanom korena, tako da se svaka biljka primi, bez obzira gde se presadi. Tajnu ovog posla Romić ne odaje kao što, uostalom, neće da kaže ni šta to šapuće kolebijskom pesku koji mu je iznedrio pravu oazu od preko pedeset hiljada biljaka na doskorašnjoj neplodnoj utrini na kojoj se nije primalo ni divlje rastinje. M. Popadić
