Izvor: Blic, 10.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majstori za spomenike
Osladić je selo u Podgorini, dvadesetak kilometara od Valjeva, na putu prema Loznici. Selo poznato i kao Kamenoresci, jer se većina žitelja bavi pravljenjem nadgrobnih spomenika. U tom poslu još od kraja pretprošlog veka, danas je u selu više od deset kamenorezačkih radnji, a odavde su poreklom mnogi kamenoresci koji imaju svoje radionice od Valjeva do Beograda.
Odmah iza table sa imenom sela, uz put, niz kamenorezačkih radnji sa granitnim i mermernim blokovima, rasutim pločama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << urađenim spomenicima. U radionici „Beli", vlasnika Ivana Davidovića, vidi se, veliki pos’o, vazdan zgrada, postrojenja, u dvorištu desetine urađenih spomenika. Jedan, takoreći gotov, zajednički, za bračne drugove, postavljene i slike, u boji, supruga levo, suprug desno. Spomenik naručili za života. Supruga, na slici, i izgleda k’o da je živa, torba preko levog ramena, povezana marama, u pozadini neki park, reklo bi se Vrnjačka Banja. Desno od nje slika supruga, i on u Vrnjačkoj Banji, u sredini zajednička slika, neki zimski motiv, supružnici sede na brvnu.
Radnik koji ispisuje slova upravo iscrtava konja na spomeniku, takva narudžbina, konj k’o da je pravi, na njemu pokojnik u uniformi, vojnoj, drži dizgine, levo, preko sapi, pružila se sablja. Majstor kaže da uglavnom slika automobile, ali ima i drugih narudžbina, a što se tiče poruka, pored generalija o pokojnicima, joj što toga ima, sve u stihu, ne može da se seti, pamti da je na jednom spomeniku ispis’o pesmu Šabana Šaulića, celu, refren tri puta ponovio.
Za sve se pita vlasnik Ivan Davidović (25), zanat savlad’o uz oca, o zaradi, ulaganjima, tek kaže da se uloži kol’ko se zaradi. O izradi spomenika će reći da se granitna, mermerna gromada prvo iseče, onda ide poliranje, pa rezanje na meru, suvo brušenje, pa opet poliranje, obrada slova, slike i montaža. Radi se dosta, i radilo se, naročito posle one ratne nesreće u Bosni, danas tržište suženo, ali ima posla.
Preko puta njega radnja Gorana Davidovića, na jednom mermernom stubu uočavamo poruku: „Prepametna deca najpre kuću rasture". Goran priča da ima raznih poruka, ne utiču na želje, ali uglavnom je to u stilu one: „Neumorna smrt prerano te uze/a nas ostavi u večnoj tuzi da lijemo suze". Posao zavisi od godišnjeg doba, najbolje ide od aprila do novembra. A mermer, mermer iz Južne Afrike, Italijani posreduju u tom poslu, imaju firmu u Kragujevcu, kubik mermera od 700 do 1.500 evra.
Odlazimo kod Mije Kovačevića, njegovi krajem pretprošlog veka prvi ušli u ovaj pos’o. U godinama, dobro u osamdesetim, ne radi već dvadesetak godina, ali prvi im’o gater za sečenje kamena. Pos’o prvi počeo njegov pradeda Milan, kamen se kop’o, gore, na brdu Ostenjak. Sve se radilo ručno, posle se to osavremenilo, prešlo na jablanički kamen, sad se to uvozi. Sa tim spomenicima najbolje je išlo krajem šezdesetih, u sedamdesetim, i posle, pravio se spomenik i od 40.000 maraka, nije to bila jedna ploča, više ploča, a tek stubova, slika, poruka, razne ornamentike. Ljudi počeli da se takmiče, videli kakav ima komšija, pa 'oće i oni, i veći i lepši. Ako je pokojnik im’o motor, 'oće motor na spomeniku, ako je im’o kola, 'oće kola, šumaru je pravio spomenik u obliku jelke, šnajderu crt’o šivaću mašinu... I sad, vidi, on retko radi, pos’o ide, ali pala cena, spomenik je već od 300 evra, pa dalje, ne zna se dokle, zavisi od želja.
Kuća za pokojnike u Dragijevici
U susednom selu Dragijevici idemo da to o čemu se priča vidimo na licu mesta. Odemo, uz seoski put omanja kuća, ispred dvoje ljudi radi u bašti. Do kuće za stanovanje kuća za pokojnike, na njoj četiri prozora, lučna vrata, oluci. Domaćica Mira Marković kaže da je Živko iz Osečine odobrio gradnju. Sve napravili ona i suprug za života. Otvori vrata kuće za pokojnike, dve grobnice, levo suprug Petar, desno ona, Mira. Na čeonom zidu slika, u boji, Petar i Mira sede za sinijom, pred njima činija, u činiji voće, razno, šljive, kruške, jabuke, orasi... Na jednom zidu oslikan Sveti Đorđe, na drugom Sveti Jovan, to su, kaže njihove slave. Kol’ko koštalo, 15.000 maraka, svaka slika po hiljadu. Stojeći iznad grobnica spremno se fotografiše, objašnjava, ona je Miroslava, a stavili na spomenik Mira. I da pita, da nismo došli iz neke osvete, da neće neko da ruši ovo, neće valjda niko dići ruku na sveca, a imaju tu dva sveca.
