Izvor: Blic, 11.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majstor od sto zanata
Majstor od sto zanata
Zanimljiva, čak neverovatna figura srpske poezije za decu, Mošo Odalović, doseljenik ili izbeglica, možda raseljena osoba, više nije ni važno, tek obreo se u Smederevu. Staro Gracko, kod Lipljana, na ravnom Kosovu, nekad poznato kao pesnikovo rodno mesto, sada kao selo koje čuva devet vojnika, neguje u sećanju. U njegovom selu, bez nadzora Kfora ni kroz prozor nije bezazleno pogledati. Mošo je, sve do prvog zaposlenja, bio zemljodelac. Zna, veli, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sve iz poljoprivrede. 'I danas umem iz vreće o ramenu da posejem pšenicu - ravnomerno kao sejačica.' Ko jednom nauči sa zemljom, uvek joj se vraća. Mošo neprestano trčkara po okućnici, nadeva imena rastinju: hrast je obično, kad mu Mošo kumuje, Živojin. Bor se 'odaziva' na ime Ostrožin, badem je Gorčilo, trešnja je Desanka (jeste, imao je na pameti poetesu), dunja - šta će biti nego Dušanka, višnja je Višeslava. Ima Mošo dve šljive - lepoticu i inadžiku: Dičnu i Drčnu. Tri drena, jedan drugome do kolena, nose lepa, uznosita, srpska imena: Miladin, Kostadin i Vujadin. Smokva je (da traje) Trajanka, a tri breze - Olga, Volga i Dolga kao da ih je imenovao Mošin sin Sergej. Za razliku od srpske kosovske zemlje, despotova je razrađena, mekana, dobrohotna. Toliko o obdelavanju zemlje. Sad o drugim Mošinim zanimacijama, o kojima je i knjige pisao i kataloge izdavao i izložbe imao.
Ne dopušta Mošo da išta propadne, seme u zemlji, dar u čoveku. Mošo je graditelj u malom. To je teže nego graditi monumentalne zgrade i spomenike. Jednostavno je ciglu do cigle stavljati, nizati, ali treba na kamenu, nađenom na putu - kad krene prečicom - od kuće do grada, sagraditi naselje, dvorac, zamak, 'Vavilonsku kulu'.
- Uzimam kamen ili kakvo drvo za temeljac, pa zidam naše saborno, apostolsko pribežište. Rezbarim, lepim, ukucavam, heftam... Ima i gipsa, cementa, pa sve to četkicom i bojama optočim. Moguće je da su to moje Gračanice, Dečani, Ljeviške, patrijaršija - nabraja Mošo.Objavio je dvadesetak, možda i više knjiga. Nekad nije posebno držao do književnih priznanja, ali su neka u balkanskom deobnom bilansu postala međunarodna: 'Goranova plaketa', 'Kururček', 'Ganimet Trbeši'... Odigrao je s Duškom Trifunovićem, Ljubivojem Ršumovićem i Draganom Radulovićem 'Lirski poker'. Knjiga je nastala od prepiske pesnika, u stihu. A Mošo je, što bi rekao D. Trifunović, 'čovek od zanata'.
- Počeo sam da crtam i slikam na nervnoj bazi. Krenulo mi. Opremam knjige za važne izdavače, a dobro mi dođe da častim osirotele prijatelje pesnike. Ili, ako neko ima kakvo veselje, a zatečen i zbunjen sirotinjstvom, ne može praznih ruku, naslikaću mu nešto i uramiti svojeručno - da se ne postidi - priča Mošo pitan il’ nepitan. Dugo je bio novinar, zna šta se od njega očekuje. Boji se da ne izneveri slušaoca, pa veze priču i udeva lepe, probrane, mnogima zaboravljene reči.
- Zahvaljujući ocu, dobar sam stolar. Umem de napravim ponešto za kuću - police, stolice, plakar, ili, na primer, kacu od dudova drveta. Jesam odličan, ali me u poslednje vreme hvata strah od stolarske mašine, pa radim sitnije stvari. Uzgred, Mošo je napravio hoklicu (svaka joj strana drugačija) a nju stolari prave kada polažu majstorski ispit.Sve Mošo radi u kuhinji. U sirotinjskim zemljama i nema drugog naroda - do kuhinjskog. Jedina vazda topla prostorija, a miomirisna. Otkud miomirisi? Ako se niste dosetili - od Mošinog kulinarskog umeća.
- Delujem kabasto, ali spretan sam u kuhinji. Pravim raznolika peciva, a nedavno sam od najstarije sestre Miroslavke naučio da pravim rezanca za supu. Prelepa igra oklagijom. Kad utanjeno testo počne da pucketa kao šotkin rep pred parenje, e - tad je gotovo!
Poneko ga, nenadano a i sam iznenađen, pita za radnu sobu.
- Svašta! U mojih roditelja desetoro dece - pet kćeri, pet sinova. Zamisli sada deset radnih soba - krsti se Mošo. M. S. PEŠIĆ
