Izvor: Blic, 20.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi, 'oću da siđem!
Ljudi, 'oću da siđem!
Neee! Neeee! Molim vas, zatvorite vrata, slomićete mi nogu!
Vrata se zatvaraju i mlada žena je odahnula, ali samo na kratko. Kada su se četvora vrata 27A, u subotu u podne, zatvorila unutra je bilo više od 320 ljudi, a ovaj nemački autobus predviđen je za 60 do 80 putnika, objasnio nam je mladi kondukter koji, iako tanak kao igla, nikako nije mogao da se probije i naplati baš svaku kartu.
U Srbiji, sine, može sve prokomentarisala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je njegove reči starija dama držeći u rukama lepe kartonske fascikle neke firme koje je uporno pokušavala da sačuva da se ne polome u opštoj gužvi.
Onima koji ulaze na prva vrata karte naplaćuje vozač, što dodatno usporava ionako sporu vožnju.
Gospođo, molim vas... zapomagala je celim putem sedokosa baka.
Šta vam je, pa ne radim vam ništa!
Kako ne radite, stalno nešto tim laktom!
Molim vas, malo se pomerite ka sredini. Ko je bez karte?! pokušava kondukter da pokupi po tri dinara.
Ko se vozi beogradskim gradskim autobusima i pakao će mu biti raj komentariše dedica sa dušom u nosu i tri kese mladog luka među nogama koje su pojačavalo ionako veliki smrad od znojavih tela.
Ja sad moram da siđem! preglasna je punačka žena. Ona je na sredini autobusa, a kod Bogoslovije niko ne silazi osim nje.
Pa, ovo nema smisla, a gde ću ja?! zapomaže još jedna starija gospođa koju je ova gotovo bacila na prvo sedište kod gospodina njenih godina.
Gospođo, pa sedite čoveku u krilo, zar ne vidite kako ovi mladi stalno sede u krilu jedni drugima?! kaže jedna od retkih dama kojoj je do šale u ovom zaista teškom trenutku.
Pored osamnaestogodišnjog mladića stoji devojčica od šest-sedam godina, jadno dete guraju sa svih strana, ali dečku ne pada na pamet da ustupi mesto.
Veče ranije, na stanici 'Kod Vuka' pedesetak učenika petog, šestog i sedmog razreda iz Mirijeva išli su u pozorište sa tri učiteljice. Na autobus čekaju od 21.45. Prvi, crveni, državni, stiže pedesetak minuta pre ponoći krcat. Nekim čudom, sva deca uspevaju da uđu unutra. Više nema otvaranja, nervozni putnici na ostalim stanicama uzaludno lupaju pesnicama u vrata. Kako autobus naglo zakoči, tako sva deca glasno viču: 'Uuuuu!!!'
Jednog starca koji je debelo okasnio to nervira, ali im ne može ništa.
Apćih! Pćih! Pćih! gotovo rafalno počinje da kija jedna učiteljica.
Nazdravlje! Nazdravlje! Nazdravlje! u istom ubrzanom ritmu u glas uzvraćaju deca i ceo autobus se smeje, a najviše dve druge učiteljice.
Ni ujutro situacija nije ništa bolja. Autobus stiže u sedam na početnu stanicu. Pun je ali niko ne izlazi iz njega, svi nastavljaju vožnju. Na drugoj je već prepun, a na trećoj poneki putnik ostane, jer ne može da se ugura. Na četvrtoj, petoj i šestoj stanici vozač niti staje, niti otvara vrata. Nesrećni putnici će, kao i njihove komšije iz prethodne ture, sesti u prvi autobus koji naiđe u suprotnom smeru i voziće se njime do početne stanice, pa tek onda nazad, ništa im drugo ne preostaje. I tako svako jutro od šest do osam sati.
Zašto se opet gurate? po ko zna koji put zapomaže ona seda baka. Zašto ste sad došli tu?!
Zato što silazim na sledećoj stanici kaže ravnodušno mlađa žena.
Vrata se otvaraju.
'Ajde, silazi sad. Celo vreme kukaš, a sad se vrtiš u krug! viče na nesrećnu ženu još jedan od nervoznih, šezdesetogodišnjak ćelave glave, okrugle kao lubenica.
Gužve bi nestale za samo jedan dan, jer ceo problem je u ceni karata. Ja imam dvadeset autobusa, ali radim samo sa 60 odsto kapaciteta. Pola vozila je isključeno, a pola polomljeno i ne može da se popravi jer nije rentabilno. Tako radim ja, tako rade svi. S cenom od pet do osam dinara sve bi bilo potpuno drugačije kaže Željko Milošević, vlasnik 'Ozrenbusa'. Gradiša Katić
