Izvor: Blic, 19.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav od pedeset godina
Ljubav od pedeset godina
Pedeset godina braka je za mnoge večnost. Za neke druge prohuji kao da je juče bilo. E, baš takav zajednički život proveli su Vuka i njen, kako kaže, čovek Stanoje Marković iz Drenovca kod Paraćina.
Nedavno su tu pedesetogodišnju ljubav i druženje svečano proslavili. Za to javno obelodanjivanje značajnog porodičnog datuma najviše su bile unuke Tamara, Tanja i Tijana. Svečanost nije bila velika, ali je zato veselje bilo urnebesno.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
A sve je počelo davnih pedesetih. Vuka iz Pločnika, a Stanoje iz Drenovca. Prvi put su im se pogledi sudarili u Šetki, na proslavi neke bogomolje.
- Bio je žalan, u crnini. Na seoskoj igranki stoji pored zida i osmatra. Vidim, lep momak. Gleda u mene, a ja rastem od sreće. Igram, noge ne dodiruju zemlju. Krišom sevnem okom, a on ne skida oči. Kako se kolo uvija, tako me prati. Srce će da iskoči, ne od igre već od uzbuđenja. Te večeri nismo se sastavili. Samo smo se gledali - veli i sad uznemirena baba Vuka.
Lepuškasti Stanoje te noći vratio se kući čudnog raspoloženja. Srećan što ga je cele večeri pratilo naočito devojče i tužan što ni reč nije progovorio sa njom.
- Sutradan, majka me pita: 'Sinko, nađe li neku Gornjoselku?' Ma’nem glavom i prećutim muku... - seća se Stanoje.
Sledeći put su se susreli na letnjeg Svetog arhangela u Ćićevcu.
- Evo ga onaj. Opet gleda u mene, ja u njega. Drugarica nas je spojila. Posle par reči, on plati kolo da ja vodim. Gde ću crna, tad je bilo sramota da devojka vodi kolo. Bacim stid u zid, pa zavedem. Gleda me i mlado i staro. Uvijam se ko jegulja, a on me u korak prati. Prošlo je još nekoliko sabora i stigla jesen. U to vreme voleo me i neki momak iz Pločnika. Lupam glavu, žao me za njega, a za Stanoja bi’ se udala. Šta ću i kako ću, grdna ja?
I kao što uvek biva, pojavljuje se i treći. Vuka se te jeseni verila za Radoslava iz Bračina. Poštovala je očevu reč, a tugovala za Stanojem. Kad je Stanoje čuo za to, poludeo je. Nije lako, udala mu se devojka. Stegne srce i reši da je ukrade. Ode do rođaka da mu pomogne. On tamo istovara ugalj. Kaže, samo da poredim ovaj posao.
- Ma daj, sam ću da skinem taj ugalj, moramo hitno u '‘ajduke' da otmemo Vuku, udaje se. Te večeri nas dvojica krenemo u krađu - stidljivo zbori Stanoje.
I tako, kršna i naočita Vuka jedne subote se verila, a druge pobegla za Stanoja.
- Stigli su usred noći, u čezama. Majka mi pomogla da spakujem spremu. Sve dronjke u korpu, pa preko njih šuške. Trčim u čeze, sve puca. A on, mangup, kaže, čekaj što se penješ, još ti nisam rek’o i cepa se od smeja. Ispratili me tuga i majčin blagoslov, jer je otac otiš’o u treću rudarsku smenu - objašnjava Vuka.
Posle te ‘ajdučije verenik je nekoliko puta zalazio u Drenovac, pretio i poručivao da će da je otme. Ali su mu Markovići otpozdravili da više ne prelazi prugu.
- Zalepila mi se za oko odmah. Od tada sam imao oči samo za nju. Tražio sam nešto lepo i visoko. Da bude zdravo i sposobno. Da baca šumu, da natovari, da istovari. Svađali smo se, nije da nismo, ljudi smo, ali retko. Uglavnom zbog dece. Ja viknem, ona ih brani, pa tako dođe i do zamerke. Ipak, bilo je veliko poštovanje. Sad je mnogo drukčije. Ove današnje žene su nezavisne. ‘Oće da povrnu reč, i mužu, i svekru, i svekrvi - objašnjava Stanoje.
Vuka i Stanoje izrodili su sina Peru i ćerku Vesnu. Imaju petoro unučića i dva praunučeta, a i treće je na putu.
I tako bi jedna zlatna svadba. Vuka i Stanoje, još vitalni i krepki, čekaju da sin i ćerka dožive ovako nešto, pa da još jednom svoju veliku ljubav krunišu veseljem, svirkom i pesmom. Radosav Petrović
