Izvor: Blic, 23.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kupao sam se s piranama
Kupao sam se s piranama
Potrebne su vam samo tri stvari: novac, zdravlje i spremnost na rizik kaže naš sagovornik, a mi bismo se, možda, s poslednja dva zahteva još i snašli, ali šta ćemo s prvim.
Za Milano, Pariz, Rim imate vremena do kraja života, ali za Amazon, Ande, mesta i predele na koje je ljudska noga retko kad kročila, samo dok ste u jeku fizičke snage počinje priču o rizičnim ekspedicijama Zoran Dunderski, magistar ekologije, biolog pre svega. Život >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na vrhovima Anda u Peruu bila je prva prava organizovana ekspedicija petnaestočlane ekipe u kojoj je učestvovao.
Trideset dana proveli smo na Andima u Peruu. Osnovni problem bilo je funkcionisanje na četiri do pet hiljada metara nadmorske visine, gde smo umorni i usporeni do te mere otupeli da nam je svaki pokret teško pao priseća se Dunderski.
Iako su naviknuti na visine, potomci Inka, Peruanci, gotovo nikada ne trče. Oni žvaću lišće koke, kako bi ubrzali životne funkcije, žive od poljoprivrede u zemlji koju je moderna tehnologija zaobišla, sadeći krompir i kukuruz po pustim terasama Anda.
Čudili smo se kako tu na planini išta raste, ali su nam seljaci objasnili da koriste stare sisteme navodnjavanja, kanale koji se sa vrha spuštaju i u kojima voda teče. Tu, na 5.000 metara nadmorske visine, u gotovo nemogućim uslovima, pod jakim Suncem od kojeg njihova deca imaju opekotine i žive rane po licu, oni uzgajaju preko trista vrsta krompira. Kuvali su nam krompir star pet godina i on se ni počemu ne razlikuje od onog koji je juče izvađen iz zemlje. Oni čuvaju specijalnom metodom prosušeni krompir u podrumima po deset godina i hrana njima nikada nije problem priča Dunderski.
To mesto na Zemlji gde oni žive za njih je najbolje jer je, veruju, najbliže Bogu Suncu, za koga kažu da stanuje u vrhovima planina. Iznad sela na 4.800 metara, gde neverovatnom brzinom duva vetar, naišli smo na hiljade naslaganog kamenja u obliku šiljka. Ređaju ih Peruanci, svaki je oznaka želje za koju verujuju da će Bog učiniti sve da se ostvare.
Kad se ekspedicija spustila sa Anda 5.000 metara niže do Amazona nastali su novi problemi. Komarci i insekti svih mogućih veličina, temperatura u ovom sušnom periodu bila je relativno konstantna od 25 do 30 stepeni, ali je vlažnost bila 80 odsto i teško se disalo, vrućina nesnosna.
Na obodima džungle smešteni su rezervati, istraživačka sela. Kuća nema, to su uglavnom izdignuti platoi od suvog palminog lišća na nekoliko metara od zemlje, radi poplava, životinja, insekata... Zidova uglavnom nema, tu su kreveti sa baldahinima, da bi vazduh koliko-toliko cirkulisao.
Majce su nam bile non-stop mokre, a bili smo obučeni od glave do pete zbog ujeda insekata kojih ima u neverovatnim razmerama. Sve je zeleno, ljudi žive na ostrvima, krčevinama, spaljuju bilje, drveće i tu podižu sela, sade banane osnovnu namirnicu.
U pravu prašumu ne možete ući, do nje fizički ne možete da doprete. I zato kada kažu da su otkrili novo pleme u divljini to nije senzacija, već mukotrpni rad. Oko 80 odsto džungle je nepoznato, tu civilizacija nije kročila, do nje nisu doprli ni najuporniji istraživači. Pre godinu dana otkriveno je još jedno pleme ljudoždera. Hrana nije njihov problem, oni je imaju tu u džungli u izobilju, ljude jedu ritualno, to su njihovi ratni trofeji.
Sekući mačetom bilje, naš vodič, domorodac, pravio je kao tunel kroz džunglu i doprli smo samo kilometar u njeno srce. Svuda oko nas vladali su: mrak i nesnosni, teški mirisi. Kada smo osetili najveći smrad čuvar je rekao da je u blizini anakonda i da je to njen miris i plena koji preživa. A onda ga je zamenio sladunjavi miris prašumskih palmi koji izaziva mučninu.To je svet bilja sa svojstvima životinja: drvo koje ujeda, drvo koje hoda, bode... Na lišću drveća koje ujeda žive rojevi mrava, tresnete list rukom i preplaviće vas opasni mravi.
Istovremeno, čujete hiljade zvukova, od pesma ptica do metalne škripe amazonskih žaba, imitacija udaranja u bubanj je samo udvaranje papagaja, svaki zvuk ima tendenciju da otera, primami žrtvu ili da odbrani teritorije. Buka je ponekad tolika da ne čujete kolegu koji vam priča.
U Amazonu živi pet vrsta pirana, tri vrste su mesožderi, a dve se hrane bananama i cvećem. Deca se kupaju s njima. Rekli su nam: 'Ako nemaš ranu na telu, možeš s piranama u vodu'. Jer one vas ne mogu pojesti celog, odmah, one polako glođu ranu. Lično sam se kupao u reci prepunoj pirana, i evo me, nisu me pojele. Tanja Nikolić-Đaković
