Izvor: Blic, 12.Feb.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuća odbačenih majki Materinski
sa prihvatilištem u Zvečanskoj 7 Kuća odbačenih majki
Materinski dom u okviru Doma za zaštitu dece i omladine sa prihvatilištem u Zvečanskoj 7 trenutno udomljuje šest majki sa šestoro dece. Maksimalno može primiti njih dvadeset.
Šest mladih odbačenih majki sa šest beba. Krive su što su vanbračno začele! Krive su što su rodile! Krive su što očevi dece ne priznaju decu! Krive su roditeljima što im bacaju ljagu na ugled. Krive su društvu koje im ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << može bog zna koliko pomoći. Na njihova pleća svaljen je ogroman teret krivice. Jedina radost su im ta deca koja, umesto očevog, nose njihova prezimena. A možda će ih jednog dana i ona kriviti...
Ovde ostaju dok deca ne napune devet meseci. Onda, opet nazad u neizvesnost.
N.B. (21 godina) je ovde sa petomesečnim sinom.
Došla je kao trudnica i tu je već pet meseci. U malom gradiću njoj nije bilo opstanka. Napravila je prestup koji se tamo ne prašta. Otac njenog deteta ga nije priznao. Nije ga nikad video. Samo je rekao: 'Nije moje!' Roditelji, braća i sestre su od nje okrenuli glavu.
- Sredina je primitivna, konzervativna, ja sam crna ovca familije. U početku niko nije hteo da čuje za mene. Kad sam ostala trudna, živela sam sa mojima. Šikanirali su me. Rešila sam da rodim. Iz Centra za socijalni rad su me uputili ovde i tu sam se i porodila -priča. Ponekad je obiđe brat. 'Beograd je veliki grad. Možda možeš da se snađeš', bila je majčina poruka. Nemilosrdno jasna.
- Meni je ovde dobro jer je to jedini način da budem sa svojim detetom. Strepim kuda ću posle. Bez posla, bez stana, bez novca. Dete ne ostavljam ni za živu glavu. Gde idem ja, tu će i on.
Mali dečak se osmehuje. Kao da hrabri majku, ona uzvraća osmehom i pokušava da se našali.
- Možda za 10 godina budem u Holivudu! K.L. (20) ima ćerku od dva i po meseca:
- Moji me nisu prihvatili. Sa šest meseci sam saznala da sam trudna. Da sam saznala pre, abortirala bih. Odlučila sam da je ne ostavim ovde. Još me moji ne prihvataju. Otac deteta je negde u Bosni. Pobegao je i ne javlja se. I ne zna da mu se rodila ćerkica. Nismo se čuli. Zvaću ga da prizna očinstvo. Ako ne bude hteo, pokušaću preko suda.
Na trenutak zastaje s pričom. Stresa glavom kao da sa nje zbacuje teški teret.
- Osećam krivicu što nisam razmišljala. Opet, kad nju vidim, ne kajem se. Ona mi je sve. Skoro sam išla kući. Prihvataju mene, ali ne i nju. Predložili su mi da dete ostavim u Zvečanskoj, a ja da se vratim kao da ništa nije bilo. Rekli su mi da je ne dovodim. Potresla sam se. Kažu, ovaj priča ono, ovaj priča ono, oni to ne mogu da podnesu - kazuje ova mlada žena.
Pokušava da sakrije suze u uglovima očiju, spušta glavu. Još jednu gorčinu prevaljuje preko usana. I sama je usvojeno dete. Prvih pet godina je provela u domu za ostavljenu decu. Ne zna ni oca ni majku. Tek kad je imala jedanaest godina saopštili su joj istinu.
- Ne znam kako je bilo mojoj majci kad me je ostavila. U jednu ruku je opravdavam, u drugu ne. Možda je trebala da se bori za mene. Ali to su pretpostavke. U svakom slučaju, razlog više da ja ne ostavim svoje dete - kaže.
Namerava da pronađe svoju majku, iščeprkala je neka dokumenta, možda će je ona danas razumeti i pomoći joj.
Jedna od njih nosa po sobi sina. Mališa guguče, doziva tatu.
- Gde ti je tata. Gde je tata, sine?
Pitanje odjekuje u sobi, u glavi, zariva se u dušu poput oštrog noža. To pitanje će se brzo poput larve ukotviti i u njegovoj glavi. Izgovaraće ga sam, a niko mu neće moći odgovoriti. Napredan je, ima osam meseci. Majka N.C. ima 27 godina i iz okoline Beograda je.
- Zabavljali smo se, ostala sam trudna. Rekla sam mu, vodio me je kod lekara, birali smo detetu ime. Ja sam predložila ovo, on nije hteo. Posle sam to ime dala iz inata. 'Đuvegija' je jednog lepog dana ispario. Zna da je dobio sina, drugari mu čestitali preko radija. Majka, kad mu je čula, onesvestila se. Obrukala si nam familiju, rekao mi je otac. Sad je malo drugačiji. Do kraja meseca izlazim. Centar za socijalni rad mi je obećao nužni smeštaj, valjda će nešto biti od toga - govori.
Priča smireno, čak se osmehuje, potpuno u neskladu sa situacijom u kojoj je. Na naše čuđenje kratko odgovara:
- Dok sam plakala, plakala sam. Sad je gotovo! E.K. je najmlađa majka sa najstarijim detetom.
Ona ima sedamnaest godina, a ćerkica S. trinaest meseci. Rodila ju je sa šesnaest godina. Njen boravak je produžen zahvaljujući ocu koji je to platio. I majka i ćerka su ovde proslavile po jedan rođendan. Otac je za nju našao razumevanja, braća nisu.
- Braća hoće mene, ali ne i dete. A ja nju ne ostavljam ni za živu glavu. Otac deteta je u inostranstvu. Nisam mu rekla za dete, razmišljam da mu pišem.
Sestra Dragica Panić, koja uz psihologa, lekara i socijalnog radnika čini stručni tim koji brine o ovim ženama, ima sve reči hvale za mladu majku.
- Ona je ovde došla kao dete, sad je odgovorna majka. Vredna i sa velikim bremenom na plećima.
A Dragicu mlade majke zovu velika mama.
- Malo se grdimo i volimo, dok se ne upoznamo. Pravilna nega dece je prioritet. U početku sam 'zla žena', a posle dobra svekrva - objašnjava svoju ulogu ova plemenita gospođa.
Dom je lep i čist. U sobama sa krevetićima za bebe smeštene su po tri majke. Tu je i prijatan dnevni boravak, kuhinja gde, ako žele, mogu da spremaju hranu, kupatilo. Život se odvija po tačno utvrđenom redu koji se poštuje. Tri puta nedeljno mogu da izađu u grad sa svojim bebicama. Sve su pristojno obučene, jurcaju po hodnicima, na trenutak čovek izgubi osećaj da je u ustanovi. Kao da su se negde iskupile komšinice sa dečicom. Pomažu jedna drugoj, razmenjuju savete, ispovedaju se. Od njih samih, osim dece, nemaju nikog prečeg. V.N. je sa 28 godina najstarija majka u Materinskom domu.
U krilu uspavljuje dvomesečnog sina. Poreklom je iz jedne od bivših jugoslovenskih republika. Otac deteta ih je posetio u bolnici kad se porodila, ali od tada se nije pojavljivao. Samo ponekad nazove telefonom.
- Moj otac i brat znaju. Ljutili su se u početku, sad su malo popustili. Boriću se za dete i nipošto ga neću ostaviti - kaže.
Dvadesetogodišnja S.P. je sa jednomesečnim sinom u dom došla upravo tog dana dok smo mi bili u poseti. Još zbunjena, sedela je u prostoriji za goste i pušila. Kaže da je otac njenog deteta poginuo pred rođenje sina.
- Teško mi je. I sama sam odrasla u domu. Majka me je ostavila dok sam bila mala. I dva brata. Pobacala nas je k’o kučiće. Ja moje dete neću ostaviti - govori s gorčinom u glasu.
Pozdravljaju se puna srca. Reči utehe bi mogle biti uvreda. 'Kažu da su ovo hrabre žene', reče jedna od njih. Ranko Pivljanin Bitno je sprečiti napuštanje dece
- Dom je zamišljen da pomaže u sprečavanju napuštanja vanbračnog deteta od strane samohrane majke i u prevenciji vanbračnog materinstva. Deca se primaju u svakom slučaju, a majke moraju biti psihički zdrave i stabilne osobe koje samostalno mogu brinuti o deci i odbačene od svoje primarne porodice. One obično potiču iz konfliktnih porodica i nižeg socijalnog i obrazovnog sloja. Ima majki koje su i same bile ostavljene, pa je to reprodukcija te populacije. Vreme njihovog boravka se koristi da se uspostavi komunikacija sa porodicama, da se obnove odnosi i iznađu rešenja. Ima slučajeva kad je majka primorana da ostavi dete u stacionaru dok se ne snađe. Tragično je što ovaj dom gubi svoju osnovnu svrhu i dobija ulogu prihvatilišta gde se traži prihvat majki sa decom koje imaju problem u braku. Da u tom smislu popustimo, napunili bismo ga za jedan dan - kaže Snežana Nikolić, socijalni radnik i koordinator Materinskog doma.
