Izvor: Blic, 28.Dec.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kubanska dolina iz snova
Metla u rukama gospođe Alegrije vešto izbacuje prašinu i trunje između kamenih ploča, u dvorištu njene kuće čiji zidovi još mirišu na farbu. Zagledan preko drvene kapije i zaoranih njiva, ka planinama oštrih litica, koje kao da je neko rukom spustio u dolinu u kojoj se smestio gradić Vinjales. Njen suprug Mateo govori polako, gotovo sričući slogove.
– Kada je u septembru ovuda prošao uragan Gustav, nijedna kuća nije ostala čitava. Usevi su propali, a ljudi se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << razbežali. Sada je dobro, vratili se i turisti, jedino duvan malo kasni – kaže Mateo.
Porodica Rodrigez samo je jedna od hiljada porodica iz kubanske provincije Pinjar del Rio čiji se život polako obnavlja posle razarajućeg ciklona koji je naneo neprocenjivu štetu ionako ranjivoj lokalnoj ekonomiji. Ipak, stanovnici Vinjalesa, gradića sa tridesetak hiljada stanovnika, imaju tu sreću da žive u mestu okruženom prirodnim lepotama, zbog kojih ga tokom cele godine posećuje veliki broj stranih turista. Osim po turizmu, provincija je poznata i po uzgoju nekih od najkvalitetnijih sorti duvana u svetu, a odatle dolaze neke od najcenjenijih maraka kubanskih cigara. Lokalni farmeri, udruženi u ono što se u Srbiji zove poljoprivredna zadruga, gaje i voće, povrće i kafu, ali turizam donosi najveću količinu živog novca.
Vole ga planinari
Vinjales je grad pod zaštitom Uneska. Jednospratnice sa tremom, u kolonijalnom stilu, s obe strane glavne ulice i trg sa crkvom. Žice za telefon i struju razvučene su nad glavama od krova do krova. Pomalo sakrivene iza palmi posađenih u dvorištima, kriju se raskošnije dvospratnice u kojima su pre revolucije živele porodice krupnih zemljoposednika. Unesko štiti ovaj grad ne samo zbog očuvane arhitekture, već i zato što farmeri vekovima ne menjaju način obrade zemlje. U Vinjalesu ni stari zanati nisu izumrli, kao ni tradicionalna muzika. Ali Vinjales je pre svega turistička baza, odakle se za sat i po vožnje stiže na plaže od sitnog, belog peska i za najviše sat hoda do strmih litica planina po kojima „vise" penjači iz celog sveta.
– Ovo je raj za fri klajmbere – priča Luj, Francuz iz Monpeljea, koji je na Kubu došao sam.
– Litice su sjajne, ima nekih opasnih deonica, ali su lokalni vodiči sjajni! Ovde postoji čitava mala komuna penjača i društvo se brzo okupi.
U Vinjalesu se skupljaju i hodači i planinari, zbog tura po nacionalnom parku, a popularne su i biciklističke ture po puteljcima koji vijugaju između brda i litica. Ali, skupljaju se i oni koji su došli po „bronzanu boju leta" u decembru. Uz 26 do 30 stepeni na suncu, Atlantik je topao i pred Novu godinu.
Putevi na Kubi više izgledaju kao uzane površine posute asfaltom nego kao prave saobraćajnice. Neobeleženi su i prepuni rupa. Zato se i iznajmljeni automobili, sa pređenih manje od 100.000 kilometara, tresu i škripe pri vožnji. Do plaže Kajo Hutias stiže se takvim putem. Saobraćaj nije gust, ali se uz put mogu videti stari „amerikanosi", prepoznatljivi američki automobili iz pedesetih godina prošlog veka, lade žiguli, poneka volga, i mali gradski japanski rentakar automobili sa crvenim „T" – turističkim tablicama. Proći će i poneki moderni kineski autobus za turiste ali i ogromni ruski kamioni „kraz" u čijim se prikolicama tiskaju Kubanci. Kamion na Kubi, inače, služi i za međugradski prevoz putnika.
– Čiji ste državljani? – pita kubanski oficir na poslednjoj raskrsnici odakle počinje pravac od nekoliko kilometara bez ijedne krivine koji vodi ka plaži. Uredno beleži broj tablica u notes.
– Hvala, to je zbog vaše sigurnosti – objašnjava neobičan postupak oficira uniformisani policajac.
Posle nekoliko kilometara, rampa. Čuvar sada beleži i ime i broj pasoša. „To je zbog vaše sigurnosti", i on kaže pre nego što podigne rampu.
Na plaži postoji samo restoran i kućica za WC. Okačene su tri zastave: na jednoj piše „Palmeras", ime državnog lanca turističkih restorana. Desno od nje je zastava Kube, a levo crno-crvena zastava na kojoj piše „26. jul", što je dan kada su snage Fidela Kastra izvele svoj prvi veliki napad na snage tadašnjeg diktatora Batiste, na kasarnu Monkada u Santiago de Kubi.
Plaža duga 4 kilometra
Širok pojas belog peska završava se tamo gde i pogled – niz plaža dugačak je skoro četiri kilometra. Pod suncobranima od trske više je Kubanaca nego turista.
– Pa, danas je subota, slobodan dan! – objašnjava jedan od njih dok poteže rum iz flaše koja kruži od ruke do ruke. Ubrzo će podnapita ekipa odbauljati negde kroz trsku, u obližnju šumu po drva koja će uveče zapaliti na pesku.
Iako je toplo, i na Kubi je zima i mrak pada već u šest posle podne. U sumrak, mali „japanci" sa crvenim tablicama jure puteljcima nazad ka Vinjalesu.
Većina turista uveče će se naći u Domu kulture „Polo Montanjez", valjda jednom od poslednjih mesta na svetu gde postoji starinski kabare, sa konferansijeom i solo pevačem u belom odelu, tačkom sa koreografijom i plesnim parom. Ipak, turisti koji su kod kuće išli na časove salse najviše vole da izađu na podijum kad zasvira lokalni orkestar. Njihovi pokreti su smešni, ali se ne stide kad pored njih salsu igra lokalni par Kubanaca.
– Izvinite, da li je ovaj lokal privatni? – naivno postavljeno pitanje konobaru.
– Ne, ovde na Kubi ništa nije privatno. Jedino što na to liči su sobe koje se izdaju po kućama. Ali, i tu ljudima ostaje 15 ili 20 odsto novca, ostalo ide državi. A i kuće nisu državne, imaju samo stanarsko pravo – odgovara konobar.
Ujutru će gospođa Alegrija napraviti doručak koji košta četiri konvertibilna pezosa i skuvati kafu koju će naplatiti jedan „dolar". Za razliku od novca koji je primila za sobu, tih pet konvertibilnih pezosa nigde se ne evidentira. Alegrija goste ispraća sa širokim osmehom, uz poruku da se obavezno vrate. Stari Mateo s licem boje osušenog duvana kaže samo ledeno: „Hasta luego"" (do viđenja).
Gde spavati
Postoje dve Kube. Jedna je „all inclusive" u dobro opremljenim hotelima, izmeštenim iz gradova. Iz tih turističkih centara, Kuba se praktično i ne vidi, odnosno vidi se samo ono što je namenjeno turistima. Nešto bolji utisak stiče se iz boravka u „Kaza partikulares" kuća koje iznajmljuju sobe. Prepoznaju se po znaku okačenom na vrata. Cena dvokrevetne sobe je širom cele Kube jedinstvena, 25 CUC. U poseban formular, koji se overava u opštini, gazdarice će upisati sve podatke iz pasoša. Obavezno će ponuditi i doručak i večeru, čija se cena kreće od tri do deset konvertibilnih pezosa. Te kuće mnogo su bolje uređene od kuća u kojima žive prosečni Kubanci.
Fidelov mural evolucije
Jedna od „atrakcija" Vinjalesa je i „Mural de la Prehistoria", ogromna psihodelična slika, naslikana na jednoj od litica na planini Mogote Dos Hermanas, udaljenoj nepuna dva kilometra od Vinjalesa. Ulaz se naplaćuje dva konvertibilna pezosa iako se veliki mural mnogo bolje vidi kada se čovek malo udalji od litice.
– Fidel je početkom šezdesetih od umetnika Leovigilda Gonzalesa tražio da ovde naslika mural koji bi prikazao evoluciju – objašnjava lokalni farmer, koji živi u blizini murala, dok pravi pauzu u poljskim radovima.
Mural je završen 1961. godine i na njemu je prikazana evolucija od jednoćelijskih organizama do homo sapiensa. Legenda kaže da je Kastro bio jako zadovoljan.
Novac na Kubi
Na Kubi postoje dve valute – nacionalni pezos i njegova konvertibilna verzija CUC (pesos convertibiles) koju Kubanci u slengu zovu i dolar. Ova druga uvedena je pošto je nacionalni pezos praktično izgubio svaku vrednost. Njega koriste samo Kubanci i u toj valuti primaju platu koja se, u proseku, kreće između 12 i 20 američkih dolara. Njime se kupuje uglavnom hrana, i to u količinama koje prodavac uredno beleži u kartu sledovanja, koju država daje svakoj porodici, jer su sledovanja hrane ograničena. U konvertibilni pezos menjaju se devize koje donose turisti i njime se plaća sve – od kafe u kućama koje iznajmljuju sobe do iznajmljivanja automobila. Za jedan evro, u menjačnici se dobija 1,14 konvertibilnih pezosa.
