Izvor: Blic, 19.Mar.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kroz ledenu pustinju
Kroz ledenu pustinju
Silvija Furtvengler ponekad noću sanja snežne pustinje, oluje koje šibaju i vukove koji zavijaju. Ali najkasnije u pet sati ujutro ustaje, bez budilnika, iz dana u dan. Već je nestrpljivo čeka brojna porodica: šestogodišnji sin da ga odvede u obdanište, suprug da ga isprati na posao i 46 sibirskih haskija, koji svojim glasnim lavežom traže doručak. Ovako počinje sasvim običan dan u životu žene koja ima jednu neobičnu strast: trke sankama sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << psećom zapregom.
Silvijini vrhunski 'sportisti' svaki dan pojedu 15 kilograma specijalne hrane bogate proteinima i belančevinama da bi bili u formi kada sa svojom gazdaricom krenu na Aljasku, kako bi tri meseca trenirali za 'Jukon Kvest', najtežu i najdužu trku sanki sa psećom zapregom na svetu. Put dug 1.631 kilometar vodi pored reke Jukon, kroz divlje, surove i ledene predele Severne Amerike. Takmičari kreću iz Ferbenksa na Aljasci, prolaze kroz Doson Siti, nekadašnje sastajalište kopača zlata, da bi najzad, ako budu imali sreće, stigli do Vajthorsa u kanadskoj oblasti Jukon. Trka koja čoveka i psa tera da idu do granica svojih mogućnosti i izvlači i poslednji atom snage iz njih traje oko 14 dana i u toj jurnjavi zaleđenim predelima reke Jukon ništa ne može da se predvidi: temperature padaju do pedesetog podeoka ispod nule, potrebno je savladati izuzetno strme delove staze i vratolomne nizbrdice...
U ovoj negostoprimljivoj divljini usamljenost predstavlja poseban problem. Čovek je prepušten sam sebi i mora savršeno da funkcioniše, čak i kada je neispavan i danima gotovo ništa nije jeo. On mora da ima izoštreni instinkt da bi pronašao put i onda kada više ne može da ga vidi. 'Veoma su važni psi. Ti veruješ njima i oni veruju tebi. Samo tako imaš šansu da preživiš', kaže Silvija.
Ali dok ne ode na Aljasku, Silvija trenira kod kuće u Valclingsu, u Nemačkoj. Po šest upregnutih haskija vuku kola teška 200 kilograma pet do šest kilometara. Grupe pasa se smenjuju u razmacima od pola sata i u toku jednog dana ima vremena za četiri do pet vožnji. Popodnevni časovi su rezervisani za čišćenje kaveza, igru sa psima, za koju Silvija tvrdi da je veoma bitna, a koja uključuje jurcanje, maženje pa čak i razgovor sa životinjama.
Sve je počelo pre 17 godina, kada je imala samo jednog haskija, Čana. Sa njim je vozila prvu trku u svom životu. Od tada je učestvovala na više od 200 takmičenja. Da bi izdržala nadljudske napore, Silvija mora da bude u savršenoj formi. Savlađuju se visinske razlike od 1.600 metara, a to psi ne mogu sami.
S obzirom na niske temperature, trke sanki sa psećom zapregom zahtevaju adekvatnu garderobu: dva para debelih čarapa, specijalne čizme, dugačke gaće, troje helanki od nepropustljivog materijala, dve potkošulje, dva džempera, perjana jakna, šal, kapa, rukavice, debeli sloj vazelina na licu i naočare za sunce. Na stazi 'Jukon Kvest' ima samo nekoliko drvenih koliba u kojima vozači saonica mogu da osuše svoje stvari i da dobiju topli obrok za sebe i svoje pse.
Do sada još nijedna Evropljanka nije uspela da izdrži ovu trku do kraja. Silvija je jednom učestvovala, ali je morala da odustane na pola puta, zato što su se njeni psi razboleli. Ona već zna šta znači 'Jukon Kvest' - nadljudski napor, suze i iscrpljenost. I pored toga, želi još jednom da proba. 'To je kao droga. Jednom moram da izvezem trku do kraja', kaže Silvija. CDC/MA
