Izvor: Blic, 22.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Katanac na jedini prihod
Katanac na jedini prihod
Dok noću izmrcvaren čekaš skelu, podsmejavaju ti se Rumuni koji su se obogatili prodajući toalet papir, gaće, nama, neispavanim, sitnim švercerima koji se svakodnevno ubeđuju sa carinicima. Ovamo, širom raširiš oči da te Cigani koji dalje robu distribuiraju ne pokradu, pa se često vratiš kući i bez robe i bez zarade. Upropastiš auto, sebe uništavaš, a ne možeš da se obogatiš ili da stvoriš nešto, samo živiš ', poverava se Marko N., >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekadašnji službenik iz Beograda, prodajući robu na otvorenom na tri stepena ispod nule za tezgom na beogradskom buvljaku. On je jedan od trgovaca svim i svačim, zatrpan paketima toalet papira, rumunskih gaća, šerpi, šrafova...
Regrutovani iz redova profesora, inženjera, medicinskih radnika, službenika.., veliki broj Srba godinama unazad balansira na klizavom terenu sitnog šverca. U zemlji u kojoj više nema korzoa, ljudi u odeći sumornih boja tumaraju buvljacima.
Buvljak je za mnoge poslednja kopča za opstanak gde posluje oko 2000 radnji, sa prosečnim troškovima po tezgi od 500 maraka.
- Sada pričaju o zatvaranju buvljaka, bolje reći prodaji lokacije koju smo sami razradili. Mi punimo gradski budžet, a oni nam zatvaraju vrata, kaže Zoran G.(56), metalostrugar iz Beograda.Od kako je ostao bez posla, bavio se svim i svačim. Dilerisao, preprodavao, petljao gde god je moglo da kapne nešto, trčao za Bugarsku, Rumuniju...
- Podmiti carinika, prelazi granicu, toga mi je preko glave, kol’ko god da daš, sve im je malo. Mnogima su deca na fakuletu, treba to nahraniti. Pre desetak godina kad bi žene dolazile na pijacu vidiš ih nasmejane i razdragane. Sad ulaze namrgođene, na njihovim licima prepoznaješ samo jedan cilj - da se preživi. Postaje nesnošljivo, konstatuje Zoran.
U početku ih je bila manja grupa, u kojoj je svako od svakoga okretao glavu skrivajući nemaštinu. Bilo je vreme inflacije. Posle 28 godina staža kao prevodilaca u 'Trudbeniku' Lidija Lekić ostala je bez posla. Izbor, za ovu lepu Beograđanku, prefinjenih manira, bio je siromašan.
- Mogla sam da ostanem kod kuće i kukam, ali nisam smela zbog dece. Spakovala sam robu prošvercovanu iz Mađarske, uzela onu kariranu torbu, zvali su je krmača, spakovala stvari i krenula na tramvaj. Činilo mi se da svi iz zgrade gledaju kako vučem pakete, priseća se. Prvu zimu završila je u bolnici, sada, kaže, reuma vodi glavnu reč.
- Ne žalim se ja na putovanja, stajanje, to se podrazumeva, ali problem je ako ukinu buvljak ili ga dislociraju tamo gde nema gustih saobraćajnih linija. Mi od ovoga živimo , žali se Lidija.
- Uredno sam plaćala tezgu, unapred za šest meseci, ulagala u novu robu, i niko ti zvanično ništa ne kaže, tek čuješ da je neki bogataš kupio plac i da će da nas sele. Može im se. A ja od ovoga hranim decu, plaćam sebi staž..., žali se Marica Ivanović, medicinska sestra, koja je u godinama inflacije na buvljaku, posle dvadeset godina radnog staža ugledala novo radno mesto.
N.N. (46), je izbeglica je iz Hrvatske, gde je radila kao trgovac, a muž je bio direktor. Sada oboje švercovanu robu prodaju na beogradskom buvljaku. Pozajmila je pare, otišla u Segedin, pokupovala šerpe.
- Po tri sata rasšrafljujem šerpe, da bi ih složila. Na granici s one strane čekao me muž. Mene s ove strane obliva znoj, njega s one. Izvedu me carinici, kažu:'Parkiraj levo'. Pogleda, vidi puna kola. Kaže:'900 maraka carina', plus najskuplji servis za sebe. Vrednost robe 2000, zarada na sve to 200 - 300 maraka. I ja ga molim, kažem da živim od toga, a on će:' Ako progovoriš još jednu napisaću ti 2500 maraka'. Nema više govora! Tanja Nikolić Đaković
