Izvor: Blic, 11.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam zadavio 'rođenog' psa!
Kako sam zadavio 'rođenog' psa!
Šarplaninac Reks bio je divno kuče. Svakako najlepši ljubimac u selu Radinjice kod Babušnice. Deca su se igrala sa njim, znao je da da šapu, ode na mesto i slično. Sa tri godine bio je težak 60 kilograma i nešto mu je kvrcnulo u glavi. Najpre je prasetu odgrizo uvo, onda je skočio na kravu i uhvatio za vrat. Na Đurđevdan je mučki skočio na komšiju i izujedao ga za obe ruke. A onda je krenuo na gazdu Zorana Nakića. Posle petnaest minuta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << panične borbe na život i smrt, čovek je udavio psa.
Kada ga je Zoran kupio za pedeset maraka od prijatelja, lovca Dragana Stefanovića, imao je tek tri meseca.
Bio je pravi ljubimac. Dolazili su mi sestrić Veljko i sestričina Vesna, deca od deset i jedanaest godina, i igrali se sa njim. Bio je miran, pitom, krotak. Majka je čuvala sitnu stoku: jagnjiće, jariće... nikad nikog nije dirao. Kad sam ga vodio na vakcinaciju, celo selo je dolazilo da ga vidi priseća se Nakić, koji živi i radi kao grafičar u Beogradu.
Da je znao šta će se desiti, Zoran ga verovatno nikada ne bi kupio. Ovoga puta je krenuo da obiđe majku i dočeka Đurđevdan u rodnom selu:
Bogami, lepo sam ga dočekao. Sreća što nisam decu poveo, ko zna šta bi bilo govori Zoran dok nam pokazuje ujede ispod pazuha, u predelu grudi, po rukama i kao da još uvek ne može da shvati šta mu se dogodilo.
Kada je prvi put skočio i ugrizao kravu, zet je savetovao Zorana da ga odmah ubije, ali ga ovaj nije poslušao, pa je kasnije morao da to uradi golim rukama spasavajući sopstvenu glavu.
Nije voleo da mu se sitna stoka vrzma po dvorištu. Majka mi je pričala da je hteo da se igra sa kravom, a ova ga je malo ubola rogom. On joj je to zapamtio i jednom je pokidao lanac, skočio na kravu i ugrizo je za vrat. U februaru je prase ugrizo za uvo, sad mi vepar nema pola uveta.
I onda je došao kritičan dan. Đurđevdan uveče, oko pola sedam. Ništa ne nagoveštava dramu. Zoranu dolazi prijatelj Mile Zlatanović, popili su kafu, poneku rakiju...
Mile krenuo kući, a ja da ga otpratim. Čujem majku kako viče: 'Pokida se Reks!' Bio je na pedesetak metara od nas, ali kad je ona to povikala, on je već bio pored nas u skoku na Mileta. Krenuo je da ga ujede direktno za vrat. Mile podigne ruke, a ovaj ga izujeda za obe ruke i to baš dobro, mučki. Obe ruke su čoveku u zavojima.
Ja vičem: 'Miran! Smiri se!' Ne reaguje uopšte. Onda se okrene, skoči na mene i zagrize me u desnu stranu grudi! Ja ga uhvatim za vrat i padnemo na zemlju. Ne puštam ga iako on izvija glavu i ujeda me za ruku. Majka se popela na zid i viče: 'Da zovemo komšiju Mileta da ga ubije puškom?!' Gde da ga ubija, kad smo u klinču. Ja ležim na njemu i okrećem mu glavu, a on grize. Samo reži i gleda kako da me raskomada, kao pravi vuk. Ja ne puštam, a nikog nema da naiđe da pomogne, Mile pobeg'o u komšiluk da previje ruke. Pokojni otac me nekad učio da mu samo savijam vrat i da ga ne puštam.
Keva kuka na onom zidu. Posle i ona pade, polomi se, pa smo i nju vodili u bolnicu.
Kad se Mile vratio, video je Zorana bledog ko kreč kako leži na psu koji se nije pomerao. Zoran je kratko rekao:
Gotovo! Udavio sam ga! Ni sad ne znam da li sam ga ugušio ili mu slomio vrat.
Posle se skupilo celo selo. Svi su se čudili kako je čovek od šezdesetak kilograma uspeo da pobedi krvoločnog šarplaninca identične kilaže.
Pitamo na kraju Zorana da li mu je žao psa? A on odgovara iz prve, bez razmišljanja:
Sad mi je malo žao. Čuvao sam ga ko bebu, donosio mu iz Beograda meso, kosti... Kažu da pas zapamti kad ga udariš, a ja ton nisam povisio... Žao mi je... Ali, ne znam da li bi njemu bilo žao?! Gradiša Katić
