Izvor: Blic, 18.Jun.2009, 07:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Paja priveden Titu
Zavaljen na svom brodu, Paja je vario dobro skuvani pasulj. Malo mu se dremalo, ali trebalo je nastaviti sa gradnjom. Lelujao je među javom i snom: „Kakav će to brod da bude...” Krajičkom oka spazio je da mu se približavaju dva uniformisana lica. „Oficiri”, blinkala je crvena lampica kroz avgustovski polusan.
- Molim vas da odmah pođete sa nama. Bunovan ustaje i odlazi. Žuća spava. Nije ništa primetio. Paja gunđa, ali tromo hoda. Oficiri ga prate.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Leti na Adi nijedan dan se ne razlikuje od drugog. Da bi se došlo na donji špic ostrva sa kopna, dovoljno je da sa ušća topčiderke viknete ili dugo zviždite. Neko će već da naiđe. Lale je skoro urlao, sve dok nije primetio da mu se približava Čičin čamac. Stari alas je bio siguran prevoz. Čiča okreće brodić, prilično snužden i ćutljiv.
- Smiljaniću, šta ti je?
Čiča odmahuje rukom i hukće. Nema nijednu reč.
- Alo, je l’ se čujemo? - opet urla Lale.
- Molim te, reci mi šta nije u redu?! Čiča ugasi motor nasred rukavca.
Stavi ruku preko usta kao da će da napravi fišek:
- Pazi da se ovo ne raščuje. Odveli su Paju! Njih dvojica. Niko ne zna ni zašto ni gde.
Lale više nije imao pitanja. Bio je bled. Vozili su se bez reči, sa učestalim dubokim uzdasima. Pogledi su im bili upereni u mutnu vodu, a Laletov mozak je radio brže nego srce.
Tog dana je u Belom dvoru bila organizovana specijalna projekcija ratnog spektakla „Bitka na Neretvi” za Josipa Broza Tita. Morali su da budu prisutni svi - od šminkera do kompletne glumačke postave. Jedino je Orson Vels bio opravdano odsutan. Ipak je to bio naš kandidat za „Oskara”, za koji je plakat radio Pablo Pikaso, i to besplatno, samo je tražio da mu u znak zahvalnosti pošalju sanduk kvalitetnog vina.
I Paju su dovezli do pred kapiju. Dočekale su ga dve devojke sa dva široka osmeha. Bio je jako namršten. Ljutina je parala vazduh. Oficiri su odahnuli, njihov radni zadatak je bio ispunjen.
- Izvolite, ovo je vaše odelo!
- Čije odelo?
- Crno, vrlo lepo, za vas.
- Ja nemam nijedno odelo.
- Večeras je zvanična projekcija za maršala, svi moraju da budu svečano obučeni.
- Ja ne moram ništa.
- Gospodine Vuisiću, ovo je vaše odelo.
- Možda da ga vi probate, a da se ja vratim na Adu - bio je odlučan dok su se probijali kroz šumu, okruženi vojnicima i ljudima koji su ga gledali s neskrivenim divljenjem. Došli su do garderobe. I dalje je stajao u bermudama, razdrljenoj prugastoj košulji i papučama izbledelim od peska.
- Ovo je vaša kravata - nisu odustajale garderoberke.
- Danas nisam planirao da se obesim, ne treba mi kravata! Njihov tajac je bio jači od njegovog baritona. Probrana publika je već bila u specijalno dekorisanoj sali, ugašeno svetlo je najavljivalo uzbuđenje. Dolazi Tito. Josip Broz je hodajući ka dvorani začuo galamu. Polupogledom je upitao pratnju šta se dešava. Svi su zaliveno ćutali. Vratio se korak unazad i sam otvorio vrata improvizovane garderobe. Gledali su se oči u oči.
- Druže, jesu li vaši šoferi nosili odela i kravate u ratu? Teraju me da ovo obučem, a svi znaju da sam ja u filmu šofer Jordan.
Broz se nasmejao, prepoznao ga, zagrlio i povukao u jednu malu, sporednu prostoriju. Opet je nastao tajac. Samo je u jednom trenutku konobar uneo „čivas”. Projekcija je kasnila. Razdvojeno su ušli u salu.
Godinama se niko nije usuđivao da pita Pavla gde je bio tog pre podneva. Posle obilnog ručka prali su sudove. Paja malo protrlja tanjir i odbaci ga. Lale ga malo duže pere i uporno ga gleda. Teško se spirao kačamak sa kiselim mlekom.
- Je li istina da si bio sa Brozom?
Odmahnuo je rukom: - Laki, zajebi to!
- Reci mi, da li je istina?
- Zajebi to i nemoj nikada više da me pitaš nešto u vezi s tim. Ako saznam ko ti je to rekao, teško i tebi i njemu.
Aleksandar Đuričić: „Posle fajronta”, knjiga o Pavlu Vuisiću (1)
Dokumentarni roman o životu kultnog filmskog glumca Pavla Vuisića „Posle fajronta”, autora Aleksandra Đuričića, u izdanju VBZ Beograd i „Blica”, svojevrsna je antologija glume, boemije i jedne velike ljubavi. Dvadeset jednu godinu posle smrti, prvi put je otvoren „tajni sef” Vuisićevog života. Vuisić je živeo burno, punim plućima, ostavivši bezbroj anegdota i mudrih misli koje su u knjizi verno zabeležene. Knjiga se od 22. juna, osim u knjižarama, može kupiti po ceni od 349 dinara i na svim kioscima.
