Izvor: Blic, 30.Mar.2008, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafana kod nojeva i mangulica
Kada sam prvi put video nojeve na Gujaš čardi, u selu Hajdukovu nedaleko od Subotice, nisam ni slutio da su ove jedinstvene životinje dokaz žilavosti srpske birokratije. Dve godine kasnije nojeva je znatno manje, a vlasnik farme Peter Gujaš okrenuo se uzgoju mangulica, autohtone rase svinja čije meso, kažu, sadrži samo „dobri" holesterol.
Da su nojevi odličan biznis, Peter Gujaš je prvi put uvideo 1989. na sajmu u Veroni. U prvom kontingentu uvezao je osam odraslih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nojeva po ceni od 2.500 maraka po ptici, kao i inkubator za jaja. Ubrzo se posao širio i u Hajdukovu je nikla prava farma nojeva. U najboljim danima, u društvu divljih pataka i gusaka, paunova, fazana, jelena, lama i drugih životinja koje rastu u ovom mini zoo-vrtu, svoje duge vratove klatarilo je oko 300 primeraka ptica trkačica za koje smo doskora mislili da žive samo u afričkim pustarama. A nojevi su zapravo veoma prilagodljivi i mogu da žive u različitim klimatskim uslovima. Gotovo svugde, osim tamo gde činovnička mrzovolja stopira i najprofitabilnije poslove. A takva je Srbija, zemlja čiji političari kao nojevi zabijaju glavu u pesak pred mnogim problemima. Pa čak i pred samim nojevima.
Zbog nepostojanja zakona koji bi ih tretirao poput druge živine, kod nas za nojeve ne postoji odgovarajuća klanica. Iako je Gujaševa farma za uzgoj i preradu nojevog mesa „Gumel" 2002. godine dobila i kredit Fonda za razvoj, inspekcija je mesnoj industriji „29. novembar", zbog tobože neadekvatnih uslova, zabranila da vrši uslužno klanje i preradu nojeva.
- Obraćao sam se svim ministrima poljoprivrede u poslednjih deset godina. Odlazio sam u Francusku, Mađarsku i Hrvatsku i donosio im papire o tome kako je tamo uređeno ovo pitanje. Nešto je krenulo dok je bila Ivana Dulić, ali šta vredi kad se kod nas vlade svaki čas menjaju - kaže Petar Gujaš, uz pomalo osornu tvrdnju da ovo nojeva što mu je ostalo gaji i kolje na crno.
A prodavao je „nojevinu" širom Srbije, izvozio u Mađarsku, Rusiju. Njegov prijatelj u Albaniji je podigao farmu sa blizu hiljadu nojeva, a celokupnu proizvodnju izvozi u Italiju. Potražnja za nojevim mesom, koje se tretira kao delikatesna i izuzetno zdrava hrana bez holesterola, na evropskim je tržištima sve veća. Gujašev uspeh zarazio je mnoge, za par godina podignuto je nekoliko desetina farmi nojeva, a stručnjaci su procenjivali da se u Srbiji može odgojiti preko 100.000 nojeva godišnje. Ali sve je bilo džabe. Jednostavno zakon o uzgoju nojeva nije donet, a kad će - ne zna se.
A radi se o izuzetno unosnom poslu. Na paru nojeva godišnje se zaradi od 1.000 do 3.000 evra, vrednost odraslog noja je 1.700-1.800 evra, a pilića starih mesec dana oko 200 evra. Kilogram mesa košta i do 1.700 dinara, jedno nojevo jaje „vredi" kao 26 kokošijih, a ženka godišnje snese 80-90 jaja. Ljuska nojevog jajeta prodaje se za 25 evra, a oslikana dostiže cenu i od 500 evra. Od jednog noja može se dobiti oko jedan kvadratni metar kože čija je cena 250 evra i s kojom se po kvalitetu može porediti samo krokodilska i slonovska koža. I konačno, za opsluživanje stotinak nojeva dovoljna su svega dva radnika.
Al’ šta vredi, Srbi nojevima ne veruju. Zato se Gujaš okrenuo uzgajanju mangulica, autohtone rase svinja koju je doneo iz Mađarske. Reč je o svinjama čije meso, u poređenju s plemenitim rasama, ima duplo više kalorija, ali znatno manje holesterola. Dok s nevericom slušam ovu priču Peter mi pruža papir sa analizom prof. dr Vuka Florijana, kardiologa. Čitam:
„Konzumiranje mesa mangulice dovodi do stvaranja 'dobrog’ holesterola (HDL) i redukcije 'lošeg’ holesterola (LDL)", tvrdi profesor.
A osim što je zdrava, mangulica je i profitabilna. Naročito u vidu šunke čiji kilogram bez kostiju u Švajcarskoj košta od 50 pa do preko 200 evra. Najskuplja varijanta je šunka stara tri godine, bez soli i bez dima sušena u bivšim rudnicima soli, gde je sve prirodno - od vetra do slanog vazduha. I ukus je nezaboravan.
Ipak, degustaciju šunke sam preskočio. Isto sam postupio i s kajganom koja je, spravljena samo od jednog nojevog jajeta, dovoljna za obrok višečlane porodice. Da probam bareno nisam imao vremena budući da je jaje noja teško oko kilogram i po i za barenje mu je potrebno bar jedno fudbalsko poluvreme.
Umesto hrane, izabrao sam čist vazduh, ponovni susret sa indijskim paunom, ovcama i bivolima koji su mi se učinili gostoprimljivijim od pomalo hladnog enterijera restorana Gujaš čarde u kojoj se, inače, može i prenoćiti i sjajno provesti uz prave mađarske tamburaše.
I oproštaj od nojeva u koje sam, pre odlaska ka obližnjem jezeru Ludoš, dugo blenuo ne verujući da ponekad žive i preko 100 godina i da im, ko da su mi rod, najviše smetaju buka i stres. Eto, zaključila bi savremena medicina, i nojevi umiru na nervnoj bazi.
Kamenčići za dobro varenje
Nojevi su veoma proždrljivi, u stanju su da jedu po čitav dan, a gutaju sve što stignu, pa čak i plastične predmete i druge otpatke. Iako nemaju zube, noj dnevno nešto uzima ili izbacuje iz usta 400 do 800 puta. Zbog tolike „radoznalosti" ove životinje imaju veliku količinu stomačnog peska pa im njihovi uzgajivači, radi pospešivanja varenja, pored hrane moraju redovno nabavljati i dovoljno sitnog šljunka.
Ljubomoran kao noj
Nojevi na farmama žive u porodicama, a jednu čine dve ženke i mužjak. Iako su veoma veseli i obožavaju igru, neretko pokazuju i ljubomoru, pa se u vreme parenja porodice moraju odvojiti. A kad dođe vreme ležanja na jajima, mužjak i ženka se smenjuju u tom poslu, a mladi se pojavljuju nakon 42 dana.
