Izvor: Blic, 04.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada čujem zvuke rodnog kraja...
Kada čujem zvuke rodnog kraja...
Bio je to dan kada su se i Nemci omastili. Srbi ne štede na iću i piću kad imaju razlog za slavlje, a bolji povod nije mogao da bude nego taj 5. oktobar. Doneli smo najvećeg vola koji je mogao da se nađe u okolini i još dok je bio na ražnju zalivali smo ga srpskom prepečenicom. Da je novi jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica znao kako su se radovali gosti restorana 'Beograd' u drezdenskoj Rehefelder Strase i on bi poželeo da im >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se pridruži i bar na kratko napusti slavlje u onom drugom Beogradu.
Ovako Milorad Lazović, stalni gost drezdenskog 'Beograda', opisuje radost naših gastarbajtera kada je prošle godine skinut režim zbog kojeg je nekoliko njegovih zemljaka potražilo utočište i u ovom nemačkom gradu. On je došao mnogo ranije, u vreme kad su se na prste mogli izbrojati oni koji su dobili priliku i da privire u tadašnji DDR koji je bio pod budnim okom SSSR-a.
Danas u Drezdenu, nekada najlepšem gradu Nemačke, koji je na kraju Drugog svetskog rata bio skoro sravljen sa zemljom i dan danas vida rane, živi pedesetak Srba među kojima su i Milka i Milan Samardžić, vlasnici restorana 'Beograd'. Iako to nije jedino mesto u gradu gde se služe srpski specijaliteti i čuju zvuci rodnog kraja zemljaci najradije svraćaju u njihov lokal jer niko kao Milka ne pravi srpsku proju, a nema dana kad na stolu nije sir i pršuta sa Zlatibora.
- I jaja su nam 'domaća'. Kad god putujemo u Srbiju donesemo po nekoliko paketa, a naše jaje nije kao njihovo, ima drugi ukus, može da stoji koliko hoćeš, ne pokvari se. A Švabe ne mogu da se načude kako je žumance skoro crveno, pa dođu i sutradana da vide da li je neka prevara u pitanju ili su sva naša jaja takvog kvaliteta. Posle im pređe u naviku da dobro jedu pa dobro nama a dobro i njima - priča Milka, usput nudeći čak i kiseli kupus začinjen kao u najboljem restoranu u Srbiji.
Ona je već trideset godina u Nemačkoj i ne smeta joj što joj gošće zavide na mlađem mužu i zadirkuju zbog dugonogih konobarica iz 'zemalja u tranaziciji'. Milan je, kaže, u ljubavi postojan kao i u politici. Od osnivanja SPO ima člansku kartu ove stranke i redovno šalje deviznu članarinu bez obzira što ima šta da zameri Vuku i njegovim savetnicima.
- Najveselije je kad u našem restoranu gostuju pevačice iz Srbije. Što je suknja kraća veća je zarada i bolja zabava. Nastaje pravo takmičenje ko će bolje da je 'okiti', izuvaju joj cipele i u njih trpaju marke. A kad otpevaju poslednju pesmu donji veš im je najskuplji na kugli zemaljskoj. Švabe dođu i ne mogu da se načude što se Jugovići nadmeću ko će više da isprazni džep. I njima se dopadaju naše Cece, Seke, Vesne i Vanese, ali ni zuba ne bele, a u novčaniku kao da imaju zmiju. Jedino se čuje kako barataju escajgom, plate svoj račun, ali ih u odlasku odaje pogled da bi se radije zamenili sa onima koji se provlače između nogu 'gastarbajterke sa mikrofonom' - poredi Milan navike Nemaca i slovenskih duša.
Kad Milana i Milku uhvati nostalgija i požele da stave ključ u bravu i otputuju sa svojim gostima koji se vraćaju kući teše se slikama na zidovima restorana. Nemački slikari su za dobru zaradu sa razglednica verno preneli zlatiborsko jezero i seljaka u prirodnoj veličini, kalemegdansku tvrđavu i zaliv u Budvi. A novi dan brzo svane i opet je tu neko veselje, gosti kojima su se nadali i oni koji su došli po preporuci, skoro kao u domovini.
- Nemci su mi tri puta nudili da uzmem njihov pasoš i nisu verovali da sam odbila ponudu. Ne znaju oni da živim za dan kad ćemo kupiti kartu u jednom pravcu - dovikuje Milka gostima iz Beograda koji u sitne sate napuštaju restoran. M. Vuković
