Izvor: Blic, 07.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad umremo, onda će se i izlečimo
Kad umremo, onda će se i izlečimo
Zaskovce je selo smešteno ispod Babinog Zuba na Staroj planini, udaljeno od Pirota 25 kilometara. Ovde retki namernik obično naiđe na uvek zatvorene kuće, nijedna zavesa na prozoru se ne pomera, nema ni laveža pasa... Sve je prazno, skoro sablasno prazno.
Danica Mijić i Danka Jovanović krenule da hrane stoku. Čude se kud nepoznatog čoveka put nanese u njihov kraj i odmah započinju priču, potreban im je neko s kim bi razmenile >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pokoju reč.
- Šta da vi kažemo? Ostadosmo sami, a neće silom da se mre - započinje Danka.
Danica Mijić ima 80 godina. Sin i snaja žive u gradu, ali je redovno posećuju i pomažu. Živi sama. Još radi. Kaže, dok je drže noge.
- Čuvam dve krave, kokoške, svinju, radim u baštu. Ne mogu da sedim sa skrštene ruke - priča baka Danica i zove na kafu i domaću rakiju.
Njena komšinica, sedamdesetčetvorogodišnja Danka Jovanović, nedavno je ostala udovica. Plačnim glasom priča o životu u selu u kojem su samo ostali starci. Živi sa sinom. Čuvaju dvadesetak ovaca.- Stari smo i bolesni, al’ lekar u naše selo slabo dolazi. Molimo se Bogu da smo živi. Imamo telefon u selo, ali on slabo radi - kaže.
U centru sela ispred seoske prodavnice, tri meštanke - Mirjana Vučić, Dragojla Pančić i Antica Pančić. Izašle su, kažu, na prepodnevnu 'čašicu razgovora' da prekrate vreme u uobičajenoj seoskoj svakodnevici. Raduju se poseti namernika i novinama koje im gost nosi. Pitaju za vesti iz grada.
Antica Pančić, iako sa svojih osamdeset leta, izgleda vitalno. Prva uzima reč. Ostavlja preslicu s vunom i priča:
- Leti živim u selo, a zimi u grad kod sina. Kad sam u grad, kad noću ne mogu da zaspim, po celu noć brojim kol’ko nas je bilo nekad, a kol’ko nas ima sad. Idem od kuću do kuću. Brojim dok ne dojde san na oči - priča baka Antica.
Žali za vremenima kada je selo bilo živo. Više od 20 godina ovde nije bilo svadbi, a u školi već odavno nema đaka. Šaleći se na svoj račun, kaže da u selo dolazi samo pop, i to kad neko umre.
- Jedanput nedeljno do selo dolazi kombi, al’ zimi kad padne sneg, onda je selo odsečeno od svet. Kad sam bila mala, bilo nas je 72 đaka, a sa’ je škola zatvorena - kaže.
Dragojla Pančić ima 83 godine i živi sa sinom. Ne želi mnogo da se žali.
- Pitate me kako živim. Šta da vi kažem, kad kako, i dobro i loše. Sin mi je ovde, čuva stoku. Lekari slabo dolaze u selo, a mi znamo da kad umremo, onda će se i izlečimo. Lečimo se sami. Beremo travće, dal Bog da i’ ima dosta, varimo čajevi i teka se lečimo. Kad dojde kraj, legamo i umiremo - priča baka Dragojla.Sedamdesetrogodišnji Gojko Đorđević sa suprugom živi, kaže, isključivo od penzije koju je stekao radeći u seoskoj prodavnici.
- Teško se, sinko, ovde živi. Ostali samo starci. U triestak kuće ima oko devedeset duša, a nekada je u svako od devedeset domaćinstva bilo po deset il’ dvanest člana. Bilo je naroda, sad nema. Mladi, što su imali gde da odu, otišli su. Ženska čeljad je pobegla iz sela. Momci što su ostali ne mogu se ožene. Neće nijedna da dođe u ovaj kraj. Ostali uglavnom starci, ne mogu da čuvaju stoku. Možda ima sad oko pe’sto ovce u selo. Od imovine malo toga se obrađuje - kaže Gojko.
U selu je i devetnaestogodišnji Nebojša Jovanović. Živi s bratom, majkom, ocem i babom. Razmišlja da ode, jer, kaže, ovde nema nikakve perspektive.- Čuvamo četiri bika i tri krave. Radimo puno. Mleko nema ko da nam otkupljuje i pravimo sir. Jedno vreme sam radio u Nišu i nameravam ponovo da tražim posao u gradu. Ovde za mlade nema nikakve budućnosti - priča Nebojša.
Zaskovce je selo u kojem je starost već odavno zakucala na vrata. Meštani zovu namernika da dođe opet. Bake Antica, Dragojla, Mirjana, Danica i Danka obećavaju da će gosta dočekati i idućeg puta, u istom broju. Zoran Panić
