Izvor: Blic, 16.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad Mihalj Čilag daje na znanje
Za neku godinu, i oni će postati samo folklor. Kao fijakeri koji se izvoze jednom godišnje - kad u selo dođu televizijske kamere da zabeleže razne „vašarijade"... tako će i vojvođanski dobošari.
A hoće li se poslednje dobovanje čuti u Padeju?
Padej, u opštini Čoka, teško da je varošica: ima 2.900 stanovnika, većinom Mađara, oko 1.000 kuća, i 56 raskrsnica. Ovo poslednje je u dlaku tačno - rekao mi je Mihalj Čilag. A ako neko zna - zna on, to mu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je u opisu radnog mesta. Zapravo, svaki taj „ćošak" radno mu je mesto.
Jer, Mihalj Čilag je jedan od poslednjih pravih dobošara u Banatu, a i šire. „Pravih" - pošto on tako kaže i pošto želi da se razlikuje od onih „estradnih", koji se samo na priredbama pojavljuju. Ne bez jeda, i ne bez ranjenog profesionalnog ponosa, priča kako na „Dobošarijadi", priredbi što se već nekoliko godina u jesen organizuje u Čoki, učestvuju i prva mesta zauzimaju profesionalni i glumci-amateri. Pa još i žene! A u ne tako davnim hronikama zapisano je da dobošar mora biti „muškarac, grlat, pismen, i bez govorne mane".
I stoji još i ovo: „Dobošari su obično bili zaposleni kao kuriri pri Mesnoj zajednici, i za te prilike posebno uniformisani, što je njima bila posebna čast. Pre nego što bi izašli na ulicu, morali su pred predsednikom ili sekretarom da tekst pročitaju naglas. A za to vreme kroz selo bi prostrujala vest - danas će biti dobošar".
Praćen povorkom dece i dokonih odraslih, izlazio bi na prvu raskrsnicu, gde bi sve bržim dobovanjem najavljivao obaveštenje, pa tušem umirivao masu, da u tišini sasluša proglas, obaveštenje ili poziv. Odmerenim korakom zatim bi nastavio do sledeće raskrsnice, „ćoška", „roglja"... i tako do poslednjeg u selu.
Poslednji put Mihalj Čilag izašao je na padejske sokake 1. maja da oglasi prodaju ovčijeg paprikaša u jednoj kafani.
- Malo ima posla, ljudi kače po oglasnim tablama i banderama ceduljice... al’ ja ni jednom nisam video neku babu da to čita - kaže rezignirano.
Ranije je posla bilo više, tri-četiri puta mesečno: ljudi prodaju njive, kobile, automobile... a i lokalna vlast mu se češće obraćala. Kad je počeo, pre šest godina, jedno „vikanje" - na 56 padejskih ćoškova - plaćalo se 600 dinara. Sada je 800 - cena „vikanja" jednaka je dnevnici. Mihalj Čilag - ima 55 godina - i pre nego što je postao dobošar, radio u je u livnici. Sada je na birou, i ovaj mu novac dosta znači. „Pre su dobošari bili zaposleni u Mesnoj zajednici, a sad se radi od komada..."
Na ulice, kad ima posla, izlazi oko četiri sata po podne:
- Tad ljudi dođu s posla... Ili, kad je vikanje u nedelju, izađem ujutru u sedam, na pijacu. Meni je dosta da me dve babe čuju, posle one šire dalje.
Oni koji su, kao potpisnik ovog teksta, rasli uz partizanske filmove, dobošara će prvo povezati sa ratom i proglasima okupatora. Ali Mihalj Čilag ne čita loše vesti - takve stižu brže i sigurnije.
- Nema zašto da se narod plaši doboša. Loša vest koju ću za nedelju-dve da vičem je da će doći vatrogasci da kontrolišu i pune aparate za gašenja požara, jer to znači da će Padejci morati da im plate - smeje se.
A dalje?
- Kad bi bilo kao pre, tri-četiri vikanja mesečno, dobro bi bilo.
One ceduljice po banderama i oglasnim tablama ne daju mu mira. „Ljudi izađu iz kuće bez naočara, ne mogu to da pročitaju", teši se.
A onda, malo zabrinuto, kaže da su „postavili radio stanicu u Čoki", i da je sve više malih oglasa...
Jah, šta ćeš...
Nemci u Valjevu
Dobošara je bilo u svim krajevima Srbije. Tako u Valjevu iz pedesetih godina prošlog veka stariji pamte Bogoljuba Ilića, predratnog trgovca, uglađenog i otmenog držanja, prijatnog glasa, koji je u socijalizmu tako zarađivao za život. Sa ulica se povukao kada su na banderama postavljeni veliki limeni zvučnici. Njegova ćerka Draga, udata Jonaš, kasnije je postala čuvena spikerka na Radio Beogradu.
Dobošari su, inače, imali običaj da svaku poruku završe nekom svojom duhovitom dosetkom, da je „potpišu". Priča se da je valjevski dobošar koji je posle okupacije 1941. čitao nemačku naredbu da se vrate uniforme bivše jugoslovenske vojske, na kraju uzvikivao: „Prekroj, oboj, i ništa se ne boj!".
