Izvor: Blic, 24.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jeste zgarište, ali je naše
Jeste zgarište, ali je naše
U razrušeno kosovsko selo Osojane vratila se prva grupa od 54 meštana čije su porodice raseljene po centralnoj Srbiji i Crnoj Gori. Seljani sami raščišćavaju dvorišta da bi počeli rekonsrtukciju porušenih, zapaljenih i miniranih kuća. Šume i voćnjaci posečeni, zemlja zaparložena, a infrastruktura sela potpuno uništena. Ukoliko međunarodna zajednica želi da projekat o obnovi sela potpuno zaživi, valjalo bi da odmah vrati bar 400 naših >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << meštana, kažu povratnici u Osojane.
Na put smo krenuli sa kapetanom Markom, pripadnikom švedskog KFOR-a.
Na ulasku u Osojane veliko utvrđenje španske vojske, a iza njega prostire se valovita osojanska dolina u kojoj iz nabujalog zelenila strče ostaci razrušenih, zapaljenih i miniranih domaćinskih jednospratnica. Tu pored puta u jednoj razrušenoj kući za ručkom zatičemo Srbe povratnike. Pored kuće u kojoj ručavaju, za koju kažu da pripada porodici Popović i da se prva renovira, UNHCR je postavio šatorsko naselje za prvu grupu povratnika.
'Eto, da malo uz kašiku predahnemo', kažu seljani. U Osojanu je pre rata živelo 130 srpskih starosedelačkih porodica. U vlasništvu su imali oko 1.300 hektara obradive zemlje i šume. Meštani su selo napustili kolektivno, juna 1999. godine, dakle neposredno po dolasku međunarodnih snaga na Kosovo i povratku izbeglih Albanaca.
Prva grupa povratnika došla je početkom prošle sedmice u organizaciji UNHCR, da započnu rekonstrukciju razrušenih kuća.- Nas 54 u centralnoj Srbiji imamo još 260 članova porodica koji čekaju da završimo kuće kako bi i oni mogli da se vrate i nastave život na svojim pradedovskim ognjištima - kaže Gojko Đurić, predstavnik Srba-povratnika i dodaje da je u njihovoj mesnoj zajednici pre rata živelo 1.560 stanovnika.
- Troje ljudi je stradalo, a za dvoje koji su ostali posle našeg odlaska nema nikakvih podataka, kao što nema podataka ni za onih dvadeset koji su ostali u Istoku. Ne znamo šta se sa njima dogodilo. Između nas i Albanaca nikada nije vladalo potpuno poverenje. Družili se jesmo, sedeli smo i u kafanama, ali nije bilo potpunog poverenja. Kada je počelo bombardovanje oni su kolektivno otišli, a posle dolaska međunarodnih snaga mi smo napustili selo. Neki preko Mitrovice sa našom vojskom, a neki preko Zubinog Potoka. Poneli smo samo ono što može da stane u prtljag. Evo, sada u organizaciji UNHCR-a počinjemo da se vraćamo. Ja sam u međuvremenu dolazio tri puta. Od više stotina prijavljenih UNHCR je odabrao nas 54. I sami vidite šta smo ovde zatekli. Sve kuće su prvo pokradene. Pored stvari odneli su i stolariju; vrata, prozore... zatim su kuće razrušene, paljene i minirane. Po ovome što piše po ostacima zidova porušnih kuća jasno je ko je to uradio, a tu piše: 'Živeo UČK', 'Živeo Tači!' Zar te poruke nisu jasne? - kaže g. Đurić sa kojim razgovaramo u razrušenoj i zapaljenoj zgradi doskora nove škole koja još zaudara na garež.
- Uništena je i kompletna infrastruktura u selu; vodovod, električna mreža, čak su bandere posečene. Bunari su zagađeni. Posečene su šume i voćnjaci. Zemlju niko nije radio, zaparložila je, uvrezio se korov - ističe Radovan Repanović.
U Osojane može da se uđe samo uz posebnu dozvolu i uz pratnju španskog Kfora. Povratik Vukoje Ostojić gleda oko sebe i kaže da se oseća kao u logoru.
- Još nisam video svoju kuću. Ni moje komšije, takođe, nisu videli ono što je ostalo od njihovih ognjišta. Kažu da sada treba da rasčistimo okućnice i da počnemo da renoviramo kuće koje su bliže ovih šatora. Ovi iz UNHCR se ne pridržavaju dogovora. Traže da radimo sve sami. Obećali su da će nam platiti rad, da ćemo imati dnevnice. Međutim, od obećanja nema ništa. Nikako da im objasnim da je u Kruševcu ostala moja devetočlana porodica i to bez ikakvih primanja.
I drugi sagovornici ističu da su im obećane dnevnice kako bi mogli da izdržavaju porodice u centralnoj Srbiji. U razgovor se uključuju i mlađi povratnici koji kažu da su već na početku projekta o povratku Srba u Osojane učinjene greške koje se mogu ispraviti ako to međunarodna zajednica hoće.
- Ovde ima mnogo posla, a međunarodna zajednica je u prvoj grupi dovela stare ljude i žene koji ne mogu da rade građevinske poslove. Mislimo da ukoliko imaju nameru da kuće rekonstruišu do zime onda bi valjalo da već sada dovedu najmanje 400 naših meštana koji su bili na spiskovima za povratak i koji su radno sposobni. Samo tako možemo da završimo ovaj veliki posao - kažu naši sagovornici.
Starina Đuro Đurić upire štapom u daljinu i kaže: 'Eno tamo je moja kuća, da tamo preko reke. Oni iz UNHCR-a kažu da taj deo još nije u planu da se radi. Ni sam ne znam šta da činim. Imam dva sina i unučiće. Svi su u centralnoj Srbiji, jer još nemaju gde da se vrate', navodi stari Đuro i seda pod šator koji je postavio UNHCR.
Na krov kuće porodice Popović, odmah preko puta šatora, nekoliko povratnika postavlja rogove i grede. Na krstači, po starom običaju, lepršaju peškiri. Oni sa krova viču da će za dan-dva ova kuća biti potpuno pokrivena. Oko trista metara dalje Milisav Tomić sa komšijama raščišćava dvorište i ostatke kuće priprema za rekonstrukciju. UNHCR je još ranije dopremio građevinski materijal.
- Trinaest godina živeo sam u Varaždinu u Hrvatskoj. Radio sam razne zanatske poslove. Samo što sam se skućio dođe rat. Morao sam sve da napustim i da se vratim u Osojane. I ovde, samo što sam završio kuću, ponovo se zarati, a ja sa porodicom ponovo u bežaniju. E, sad sam se vratio i imam nameru da ostanem! - priča Tomić dok u kamion tovari garež i šut sa ostataka svoje kuće.
Sreten Đurić, koji je kod Tomića na mobi, dodaje: 'Vidi ono što je ostalo od one spratnice tamo dole, e to je moja kuća. Vratio sam se da je renoviram. Čim to sve završim dovešću ženu i decu i više ne mičem odavde'. E.B.
