Izvor: Blic, 18.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedino nema roditelja
Jedino nema roditelja
Za većinu njih se niko nikad ne interesuje. Niko im ne šalje pisma ili poljupce preko telefona, a oni koji su ih rađali, na njih skoro i ne misle. Žive okruženi pažnjom jedne Mire, Zlate, Magde, Irene i mnogih drugih znanih i neznanih 'teta' koje uspešno igraju uloge mama i tata.
Oni su, jednostavno, gosti Doma za nezbrinutu decu 'Kolevka' u Subotici. Danas ih je tačno 180, a u minulih sto godina u ovoj ustanovi, koja je u pravom smislu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << te reči 'Jugoslavija u malom', boravilo je desetak hiljada dečaka i devojčica koje su roditelji jednostavno ostavili ili su ih vaspitavali po meri koju su socijalni radnici proglasili neprihvatljivom. Danas svi zajedno čine porodicu, njihovi dani drugačiji su i neobičniji od onih koje doživljavaju njihovi vršnjaci uz 'prave' mame i tate. U jednoj te istoj sobi spava po dvadesetak mališana. Negovateljice ih 'maze i paze' i samo oni koji imaju sreće postaju (po usvajanju) nečije 'sunce' ili 'srce'. Takvih je poslednjih godina sve više, ali i kada odu iz 'Kolevke' i poodrastu, večno se sećaju dana provedenih u ovoj ustanovi.
- Trenutno je pod našim krovom smešteno 180 mališana. Najviše ih je uzrasta do jedne godine, čak 54, a najmanje ih je od sedam godina, samo devet. Od toga je 50 zdrave dece, a 130 bolesne. Teško je othraniti bebe bez majčinog mleka. Mi to u 'Kolevci' činimo uspešno već čitav vek, jer je zdravstvena i socijalna zaštita na visokom nivou. Kod nas nema zaraznih bolesti, a ko se opredeli za posao u ovoj ustanovi, mora biti danonoćno u službi deteta - kaže Mira Čabrić, direktor 'Kolevke'.
Dom 'Kolevka' u Subotici po mnogo čemu se razlikuje od ostalih ustanova ovakve ili sličnih namena u zemlji. Ovde je zahvaljujući mnogim donatorima nestalo svakodnevnih briga o dečjim potrepštinama. Ovde caruju dečji osmesi i blista radost, ali oni koji posete 'Kolevku' znaju da je ovo 'dom dečje tuge', jer u njega ne zalaze oni najdraži - roditelji. Odlasci na koncerte, zabave, obilazak grada i posete sportskim događajima donekle nadmaštaju brigu za majkom i ocem, međutim, veza sa ovom ustanovom ostaje neraskidiva tek kada dečaci i devojčice odrastu, kada odu u nečiji dom, kada stasaju u životu i kada se prisete gde su naučili da hodaju i gde su sanjali majčino mleko.
Porodica koju objedinjuje 'Kolevka' stara je samo do sedam godina. Svi ostali koji nemaju gde, a navršili su 'sedmogodišnje punoletstvo', odlaze u druge domove i ustanove. Ovih dana iz 'Kolevke' upućuju pozdrave svojim dojučerašnjim miljenicima Neri, Zoranu, Slavku, Magdi, Oliveri, Ceci, Joki, Željani, Duški, Jožiki, Zlati, Igoru, Bobanu. Oni su poslati 'kao matori' u školu i mnogi će tek sada slati pisma tamo gde su izlazili iz pelena.
'Kolevka' ima i svoju 'himnu'. Napisao ju je pesnik Dragan Radulović prilikom jedne od mnogobrojnih poseta ovoj ustanovi u kojoj su boravili premijeri i predsednici, prinčevi i princeze, bogati i siromašni, obični i neobični ljudi. Taj stih Radulovićev koji je postao himna 'Kolevke' skoro svi napamet znaju, a on glasi: 'Život je baš čudne ćudi, pa nekad zaboli jako, no ima i dobrih ljudi, i dobro je što je tako'.
Pesnik je uočio da je u 'Kolevci' dobro jer 'ima dobrih ljudi'. Da ih nema, ne bi ni 'Kolevci' bilo dobro i ne bi oni koji su ostavljeni i napušteni doživeli ni trenutak sreće ni radosti. V. Ivošević
