Izvor: Blic, 03.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedina šansa za povratak u osamdesete
Jedina šansa za povratak u osamdesete
Valjaonica aluminijuma iz Sevojna je jedna od 16 srpskih preduzeća koja se našla na poslednjem vladinom spisku za tendersku privatizaciju. Danas 1.180 zaposlenih u ovom preduzeću jedva da prosečno prime po 330 maraka mesečno, a umesto nekadašnjih 3.000 do 3.500 tona mesečne proizvodnje, sada je uspeh i hiljadu tona.
Iako ih, ipak, i današnji poslovni rezultati - te činjenica da redovno servisiraju sve obaveze prema zaposlenima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dobavljačima i državi - svrstavaju u sam vrh liste najuspešnijih preduzeća Zlatiborskog okruga, većina radnika smatra da je to tek 'puko preživljavanje' i da je već započeti postupak privatizacije 'jedina šansa za povratak u zlatne osamdesete'.
Milica Simić veruje da će u procesu privatizacije 'na kraju isplivati rad i nerad', a mnogi, kao Velimir Ćosić, smatraju da je 'ovo trebalo učiniti mnogo ranije'.
Radoš Kovačević je ubeđen da će im privatizacija doneti više posla, novca i novu opremu, a njegov kolega Miloje Perišić kaže:
'Ko je naučio da radi i ko je radio celog života, sigurno nema razloga da strahuje od privatizacije'.'Doterali smo cara do duvara i sad nam je privatizacija poslednja šansa', kaže Dragica Perović.
Mnogim radnicima potpuno je svejedno čija je fabrika, državna ili privatna, žele samo da se nešto promeni, jer od sadašnje plate, kažu, samo životare.
'Jesam za privatizaciju, što da ne', pita se Slobodan Nikolić, i odgovara: 'Gde nema gazde u kući, nema ni kuće'.
Radnici gotovo jednoglasno kažu da u celom postupku privatizacije poslovodstvo i Sindikat najviše treba da insistiraju na izradi socijalnog programa, a većina smatra i da je važnije koliko će novi gazda uložiti u modernizaciju fabrike nego za koliko će je para kupiti.Privatizaciju su zvanično podržali i Sindikat, Skupština, Upravni odbor i generalni direktor Živorad Marjanović, verujući da je to jedina šansa za nove investicije i programe, a Ljubiša Đokić, predsednik Samostalnog sindikata poručuje da će učiniti sve da niko od zaposlenih ne bude izbačen na ulicu.
I Fabrika cementa 'Novi Popovac' u Popovcu sprema se za novog vlasnika. Privatizacija je sve bliža, a radnici ove fabrike su, za razliku od zaposlenih u valjaonici aluminijuma, prilično zabrinuti. Kada će biti raspisan tender, još se precizno ne zna, a najodgovorniji ljudi iz rukovodstva fabrike nisu želeli o tome da govore. Svi su nas upućivali na Darka Križana, generalnog direktora, a on je, rečeno nam je, otišao na put.
Strateški partner, biće određen, a do marta sledeće godine potpisaće se ugovor o prodaji većinskog vlasničkog paketa, koji iznosi 70 odsto. Besplatan radnički paket akcija je 15 odsto. Budući partner bi trebalo da uloži oko 145 miliona maraka u socijalni i investicioni program.
Fabrika zapošljava nešto više od 2.500 radnika, čija je prosečna plata 11.000 dinara. Ovogodišnji plan proizvodnje je oko milion tona cementa i novimala, a do sada je proizvedeno blizu 800.000 tona ovih proizvoda. Kapital fabrike je procenjen na 118 miliona maraka. Za kupovinu cementare zainteresovane su nemačka firma 'Holcern', švajcarska 'Hajdelberg', grčka 'Titan' i italijanska 'Ital ćementi grup', najveći svetski proizvođači cementa.Radnici su na prvi pogled mirni, ali širok je dijapazon njihovih osećanja, od bezbrižnosti do velike zabrinutosti. Istovetna su samo očekivanja, da ne bude otpuštanja radnika i da sadašnji nivo zarada bar ostane na istom. Jedan broj radnika, verovatno iz straha, nije želeo da razgovara o tome, ali je bilo i odvažnih.
'Mora da se zna pravi gazda', kaže Sreten Stefanović, radnik 'Površinskih kopova'. 'Želim da radim i da budem plaćen. Ako nam to privatizacija obezbedi, biće dobro. Cela moja familija je ovde stekla penziju. Deda je bio nadzornik u staroj fabrici, a sada tu hleb zarađuju dva moja brata'.
Svi zaposleni su, kažu, svesni da višak radnika postoji, ali da oni nisu krivi za to. 'Privatizacija je neminovna', veli Dragiša Todorović iz 'Društvenog standarda', 'ali pre toga tražimo dobar socijalni program, precizan i jasno definisan. U fabrici ima mnogo ‘polutana’. Oni moraju da se izjasne, fabrika ili poljoprivreda.
Miroslav Kostić, vozač šlepera, nije za privatizaciju. 'Pravi domaćin ne prodaje ono što je dobro, već što je loše. Šta ćemo posle kad rasturimo taj kapital?', postavlja sam sebi veoma važno pitanje. Bojim se da nam se ne desi kao svojevremeno Pljevljima. Gazda kupio fabriku, pokupio mašine i odneo u Tursku.Dejan Arsenijević je radnik 'Energetike'. Mlad čovek, radi tek sedam godina i podiže porodicu. 'Očekujem da bude bolje', kaže. 'Ne plašim se zbog viška radne snage. Niko neće da otpusti dobrog radnika, a ja moram da budem dobar, imam dvoje dece'.
'Razgovarano je da fabrika ide kompletno u privatizaciju, znači sa transportom i sektorom za poljoprivredu, iako su to prateće delatnosti', objasnio je Slobodan Simić, iz sektora 'Transport'.
'Privatizaciju je trebalo i ranije sprovesti. Nema bolje proizvodnje bez gazde koji traži dobar rad i daje dobru platu', naglašava.
Razlog za radničku zabrinutost postoji. Dobri poznavaoci prilika u fabrici kažu da se administracija namnožila i da po nekim procenama u fabrici treba da ostane između 700 i 1.000 radnika. Prema sindikalnom socijalnom programu, koji je, za sada, 'poslovna tajna', u narednih tri do pet godina niko neće moći da ostane bez posla i to je minimum radničkih zahteva.Šta je sa fabrikom lekova 'Zdravlje' iz Leskovca, domaćim liderom u proizvodnji lekova protiv kardiovaskularnih bolesti, a značajna je između ostalog i po proizvodnji dijalizatora za bubrežne bolesnike, lekova za stomačne bolesti i po proizvodnji palete veterinarskih preparata. 'Zdravlje' je i okosnica leskovačke ekonomije, budući da se nalazi na prvom mestu po izvoznim rezultatima, a godišnje se iz ove fabrike odlije preko 12 miliona maraka u razne državne fondove. A ako se ovome doda i činjenica da prosečna zarada za oko 1.160 zaposlenih, među kojima i više stotina visoko obrazovanih, magistara i doktora nauka, iznosi 333 maraka, ne čudi što se u preduzeću, ali u leskovačkoj opštini ne stišava bura zbog najavljene tenderske privatizacije.
Dok rukovodstvo i tri fabrička sindikata brinu brigu kako se što bolje 'udati', a opozicione leskovačke stranke zahtevaju da novac od prodaje ostane preduzeću i opštini, zaposlene u 'Zdravlju' muči pitanje radnih mesta.
'Moramo da se suočimo sa realnošću i priznamo da je otpuštanje s posla neminovnost posle privatizacije, jer gazda neće plaćati neproduktivna radna mesta', kaže Dejan Stamenković (38), šef dizajn službe.
'Moje radno mesto i još šestoro dizajnera zavisiće isključivo od budućeg vlasnika', veli Dejan.Biljana Živković (50), radnica vizuelne kontrole u farmaceutici, sa radnim stažom od 34 godine ne plaši se, kako kaže, toliko za svoje, koliko za radno mesto svog sina, koji radi na poslovima održavanja mašina. '‘Zdravlje’ volim kao svoje dete, ali gazda se neće rukovoditi našim emocijama. Strah unosi i najavljen Zakon o radu koji predviđa 40 godina radnog staža za žene. Ako mene i moje vršnjakinje otpusti novi vlasnik, mi ćemo se naći na ulici', smatra Biljana.
Zorica Stanisavljević (28), zaposlena u pogonu za proizvodnju lekova, ne deli strah svoje starije koleginice. 'Ne plašim se privatizacije, jer ni privatnik sa Zapada ne može bez mlade i sposobne radne snage. Ovde smo svi spremni da radimo, ali i da zaradimo. Nemam ništa protiv privatnika, a još manje protiv onih koji dolaze sa Zapada, jer ćemo tražiti i zapadnoevropske plate', kaže Zorica. Z. Tmušić, R. Petrović, M. Ivanović
