Izvor: Blic, 02.Okt.2009, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan prijatelj, dve devojke i bambi
- Ja samo pišem...
U kafiću u beogradskoj ulici Strahinjića bana, gde smo sedeli, vladala je tišina jer su košarkaši Srbije ubedljivo gubili u finalu Evropskog prvenstva, i prijatelj me je pitao jesam li sada urednik. A njegov društveni status bio je vidljiv: ranije te večeri zaustavio je svoj kabriolet „mercedes" ne obazirući se na ostale vozače u Srpskih vladara i pozdravio me uzvikom. Nagnut nad sedište suvozača, pitao me je kuda idem, i kad mi je predložio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da uđem u auto, dok se stvarala kolona, pristao sam samo zato što sam se stideo njegove bahatosti. Poslednji put videli smo se uveče 4. oktobra 2000. godine i tek povremeno dolazili su mi glasovi o njemu: bio je od onih čiji se lik u novinama pojavljivao retko, tek na nekim grupnim fotografijama sa svečanih potpisivanja ugovora..., a onda se, rekli su mi, potpuno posvetio privatnim poslovima. „Jak čovek", govorili su oni koji su tvrdili da su upućeni. Imali smo zajedničku prijateljicu koja je posle bila njegova ljubavnica, i njega je mučila sumnja - ona mi je to rekla prilikom jedinog susreta nakon početka njihovog zajedničkog života - da je bila i moja.
U separeu odvojenom debelim crvenim gajtanom zatekli smo dva mlađa muškarca. Prilikom rukovanja, plavokosi, viši, pružio mi je tek pola šake, a onaj niži se pridigao. Ćutali su sve vreme i udaljavali se od stola uvek kad bi im zazvonio telefon...
Kratki prsti
Rekao sam mu da nisam urednik, kao odsutno zagledan u svoju šaku položenu na stolu. Žene su ga smatrale lepim, oštrih crta, tamnog tena i nauljene crne kose, sa naočarima tankog zlatnog okvira i uvek u odelu koje mu je savršeno pristajalo. Ali imao je neprirodno kratke prste koje je krio kad god je mogao, a moji su bili lepi... Spustio je čašu i stavio ruku pod sto.
Čekao sam pravi trenutak da ga pitam šta se desilo sa našom prijateljicom, i pričali smo nepovezano: o gej paradi, ukidanju viza, Miškoviću, promenama u NIN-u, Draganu Jovanoviću Danilovu, u čijem romanu putnici u salonu prve klase na „Titaniku" piju viski iz „elegantnih jednonogih čaša"...
- Tako Srbin zamišlja otmenost! - rekao je moj prijatelj, gledajući preko mog ramena, a onda se nagnuo ka plavokosom i nešto mu rekao.
- Ljudi često pišu o onome što ne poznaju... - složio sam se, dok je visoki odlazio ka šanku.
Ćutali smo kad se vratio sa dve devojke, i ja sam ustao da ih pozdravim, dok su me ostali gledali začuđeno.
Bile su lepe: svetlokose, preplanule, podignutih i dekoltiranih grudi, u uskim pantalonama. Kao po nekakvom dogovoru iz kojeg sam bio isključen, starija, koja je mogla da ima i 25 godina, provukla se između sofe i stola do mog prijatelja, a mlađa, jedva punoletna, sela je između plavokosog, i onog drugog, koji se oglasio teškim bosanskim akcentom.
Utakmica se završila i muzika je odjednom postala glasna. Prisustvovao sam nejasnoj pantomimi: starija je bez gestikulacije nešto odgovarala mom prijatelju, mlađa se smešila ukočeno dok su joj se ona dvojica unosila u lice, i povremeno navlačila ivicu majice koja joj je klizila sa grudi...
Zašto sam pošao sa njima u stan na Novom Beogradu? Ovakva avantura njenog bivšeg (?) ljubavnika svakako je bio trač koji sam želeo da ispričam zajedničkoj prijateljici. Osim toga, imao sam 50 godina i nikakvu šansu da ponovo imam ovakve devojke...
Stan je bi veliki i sav u belom: zidovi, tepisi, kožne fotelje, lampe, ramovi minimalističkih grafika i police bez knjiga... Jedino je preparirano lane u praznom uglu stana odudaralo svojim nepravilnim oblikom i preovlađujućom svetlosmeđom bojom.
- Pravo je?
- Pravo pravcato - nasmejao se.
Skrenuo sam pogled na njegovu ruku koja je počivala na kolenu starije devojke, i on ju je nervozno povukao. Mlađa i ona dvojica sporo su vukli noge po debelom tepihu i klatili se u ritmu neke latinoameričke melodije, a ja sam se sa mukom pridizao iz mekane fotelje uvek kad sam hteo da otresem pepeo.
Taksijem preko reke
- Viđaš li T.? - rekao sam iznenada, dok je devojka pored njega gledala preko čaše u plavokosog i svoju drugaricu koji su odlazili u drugu sobu.
- Vratila se u Podgoricu.
Bosanac je preturao po diskovima.
- Ima nekog?
- Ništa ozbiljno - rekao je, ali nije bilo sigurnosti u njegovom glasu.
Devojka je ustala i odšetala do police sa pićem, svesna da je pratimo pogledom.
- Hoćeš ti prvi? Častim što te ponovo vidim.
Onaj sa bosanskim akcentom je ušao u sobu u kojoj su bili njegov drug i mlađa devojka.
Starija se okrenula sa nekakvim zelenim pićem u čaši. Njen pogled kliznuo je preko mene, a onda se lagano vratila na svoje mesto. Ćutanje je prekinulo naglo otvaranje vrata: mlađa devojka izašla je zakopčavajući brushalter, a za njom plavokosi.
- Neće trojku - rekao je mom prijatelju.
- Neka ide. Daj joj za taksi...
Starija je sedela bez pokreta.
- Idem i ja... - ustao sam.
Plavokosi je devojci dao majicu i 500 dinara, i mi smo izašli zajedno...
- Odakle si? - pitao sam je u taksiju.
- Iz Sremčice - rekla je, držeći novac u ruci.
- Imaš li još para? To ti nije dosta...
Ponovo sam ja prekinuo tišinu:
- Hoćeš da te vodim na kafu?
Okrenula se.
- Jesi ti novinar?
- Aha.
- Jesi neki urednik, ili šta...?
Taksi je prelazio preko reke.
Udahnuo sam vazduh duboko, i odgovorio joj.
