Izvor: Blic, 28.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intelektualci na kazanu
Intelektualci na kazanu
Javili su mi za smrt muža, s njim je umrlo i sve što je bilo život. Imali smo troje dece, ja sam ih podizala, završavala farmaceutski fakultet i čekala da još nešto sredi, da mu se pridružimo svi u Sloveniji. Imali smo budućnost. Sada, pošto je Slovenac, ne mogu da regulišem ni njegovu penziju, a kamoli nešto drugo. Privatno nismo mogli da plaćamo stan, ali smo imali sreće da nam kućni savet da na korišćenje vešernicu. Tu smo, nas četvoro >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u 16 kvadrata, imamo krov nad glavom. Deca gladna, ne traže 'ribok' i 'pjer kardena', traže da jedu. Nisam imala vremena za tugu, radila sam kao kondukter u autobusu, pa kao model na akademiji, u pekari, sada sam ovde u kafani, a čistim i jednu privatnu zgradu. Gde god ima posla. Mora se, mora čovek da se bori. Ćerke su starije, shvataju, a najteže mi je da sinu objasnim tu reč: nema. Kako da mu objasnim glad i nemaštinu - priča Vesna V.
Obrad N. je raseljeno lice sa Kosova. Imao je tamo kuću, inženjer po struci, radio u fabrici keramičkih pločica, bio i tehnički direktor, kratko. I žena mu profesor, živelo se dobro.
- Onda, eto, vidiš me. Čekam u red za pola kila hleba i malo hrane. Imam dvoje dece, moram. Za posao je strašno teško, posebno u struci, a i nas sa Kosova nerado primaju. Prijavljen sam na birou, al’ ot toga nema vajde. Zato radim fizičke poslove, ali i nas fizikalaca se namnožilo, pa sve teže do para. Borim se da preživim i sanjam da se vratim na Kosovo. Pa šta bude neka bude. Makar da umrem na svome. Nije mi svejedno što sam dovde dogurao, ali šta ću. Deca traže da jedu. A i ja imam stomak.
Sava R. je diplomirani ekonomista, radio je u Skupštini Srbije, bio analitičar u upravi republičkih organa. Penzionisao se, a pod stare dane, za nesreću, i razveo sa ženom. Preživeo je Jasenovac, sada se oseća slično, kaže: 'Preživeti, bez mnogo pogleda u budućnost.' Elegantan, koliko je to moguće. Sa šeširićem na glavi, čist i uredan, ali sa primetnim tragovima nemaštine. Na iznošenoj odeći, na zakrpljenom mantilu, na starom modelu izlizanih čizama. 'Trošim poslednje zalihe stare garderobe, ne mogu ni za ukop ništa da odvojim' gorko se šali na svoj račun.
- Kada platite sve obaveze državi, malo vam ostane. Znači mi to pola kilograma hleba, nekada daju i po litar ulja. I topao obrok, jer ja, što je najgore, ne znam ni da kuvam. Ali, da vam kažem, tu je i ekonomska računica: da dvesta ljudi kuva hranu po svojim stanovima znate li koliko bi se tu struje potrošilo, ovako je u jednom kazanu, pa se uštedi - objašnjava Sava, kao da se pravda za svoju 'ekonomsku' žicu.
- Na kazan moram, zbog dece. Nije to neka hrana, makarone, pirinač i pasulj bez začina i mesa, ali daju hleb. Kada nemaš, i to je bitna stavka. Pa se doda malo začina, proprži se sa malo luka, imamo po jedan kuvan obrok. Ćerka završava srednju školu, uzela je kuvarsku struku, zbog okolnosti, da se što pre zaposli, da pomogne u izdržavanju. Ima dobrih ljudi, pomognu. Lukina učiteljica provuče ga gratis na priredbu ili izlet, na užinu, prolazimo nekako. Radim po ceo dan, uveče se okupimo, nemamo TV pa smo 'prinuđeni' da se družimo, da igramo karte, čitamo, pričamo. I čekamo neko bolje jutro - dodaje Vesna.
Stomak ne pita za školsku spremu, podjednako su gladni i intelektualci i nepismeni. Ipak, više u naznakama nego konkretno, neće da kukaju i da se žale, kažu, i sve troje dodaju da veruju da su društvu pružili svojim školovanjem bar gram više. Društvo im je uzvratilo ovim kazanom, i to je nešto kada ništa nemaš, ali... Rajko Rosić
